AKO POSTOJI NEKO KOME NE MOŽETE DA OPROSTITE

Mrzim sve postojeće klišee o oproštaju.

Znam svaku poslovicu, svaki savet, svako opšteprihvaćeno mišljenje o ovoj temi, jer sam pokušavala u literaturi da nađem odgovor.

Pročitala sam sve postove na blogovima koji su posvećeni iskustvu otpuštanja ljutnje. Zapisivala sam Budine citate, i kačila te papiriće po zidu. Znam da to nije jednostavno. Znam da poslovice umaraju. Znam da jaz između "odluke da se oprosti" i pravim osećajem smirenja može izgledati potpuno nepremostiv. Ja znam.

Oprost je ogromna džungla za one koji žele pravdu. Sama pomisao da će neko proći nekažnjeno posle toga što je uradio, pričinjava bol. Mi, u tom trenutku, ne želimo da sačuvamo naše ruke čiste, tragovi krvi prestupnika bi nam savršeno odgovarali…

​Želimo da poravnamo račune. Želimo da oni osete težinu onoga što su uradili, a ne mi.

​Oproštaj izgleda kao krajnja izdaja samog sebe. Mi ne želimo da odustanemo od borbe za pravdu nakon što se to desilo. Bes gori u nama i truje nas sopstvenim otrovom. Mi znamo sve to, ali ne možemo da otpustimo situaciju. Bes postaje neodvojivi deo nas kao srce, mozak ili pluća. Poznat mi je taj osećaj. Poznat mi je osećaj, kada bes u krvi bije u taktu pulsa.

Ali evo šta treba shvatiti o ljutnji: to je instrumentalna emocija. Mi smo ljuti zato što želimo pravdu. Jer mislimo da je ona korisna. Jer pretpostavljamo da ako smo ljuti, time ćemo više promena biti u stanju da izvršimo. Ljutnja ne shvata da je prošlost završena i šteta već nanesena. Ona govori da će osveta popraviti stvari. Ona je u potrazi za pravdom.

Osim toga pravda koju želimo nije uvek realna. Biti ljut, to je kao da stalno otvarate ranu da krvari, smatrajući da ćete se na taj način spasiti od formiranja ožiljka. Mi mislimo da jednog dana, može doći čovek koji nam je naneo nepravdu i napraviti šavove sa takvom neverovatnom preciznošću da nikada nećemo znati da je tamo nekada bio rez.

Istina o ljutnji je da to nije ništa nego odbijanje od izlečenja, jer se bojimo. Jer se bojimo da ćemo kada se naša rana zategne morati da živimo u svojoj novoj, nepoznatoj koži. A mi želimo da vratimo staru kožu. A ljutnja nam govori da je bolje da se krvarenje ne zaustavi.

Kada u nama sve kipti, oproštaj izgleda nemoguć. Mi želimo da oprostimo, jer intelektualno znamo da je to najzdraviji izbor. Mi želimo spokojstvo, mir koji oproštaj nudi. Želimo oslobođenje. Želimo da se bunilo u našem mozgu smiri, a ipak ne možemo da nađemo način za to.

Jer glavnu stvar o oproštaju nam niko nije rekao: da on ništa neće popraviti. To nije gumica koja će da izbriše bol zbog onoga što nam se desilo. On neće poništiti bol, sa kojim ste živeli, i neće nam podariti odmah mir. Pronalaženje unutrašnjeg mira je dug, težak put. Oproštaj je upravo to, što nam omogućava da izbegnemo "dehidrataciju" na putu.

Oproštaj znači odustajanje od nade za drugačijom prošlošću. To je shvatanje da se sve završilo, prašina se slegla i uništeno se nikada više ne može vratiti u prvobitno stanje.

To je prihvatanje toga da ne postoji magijsko rešenje da se nadokadi učinjena šteta.

To je shvatanje kao: da, uragan je bio nepravedan, ali mi ipak moramo da živimo u svom razrušenom gradu. I nikakva ljutnja neće ga dići iz ruševina. Moramo to da uradimo sami.

​Oproštaj znači prihvatanje lične odgovornosti – ne za izazivanje uništenja, već za čišćenje. Ta odluka da se povrati svoj mir naravno da je prioritetnija od ometanja nečijeg drugog.

Oproštaj ne znači da je krivica tih koji su vas povredili iskupljena. On ne znači da treba da se sprijateljite sa njima, osećate simpatiju prema njima ili odobravate to što su uradili. To samo znači prihvatate da su oni ostavili trag na vama. I sada ste primorani da živite sa tim teretom. To znači da smo prestali da čekamo čoveka, koji nas je slomio, da vrati nazad sve kako je bilo. To je odluka da se izleče svoje rane, bez obzira da li će ostati ožiljci. To je odluka da se krene dalje sa svojim ožiljcima.

Oproštaj nije pobeda nepravde. Radi se o stvaranju svoje pravde, svoje karme i svoje sudbine. Radi se o tome, da ponovo stanemo na svoje noge sa odlukom da ostatak svog života nećemo biti nesrećni zbog onoga šta nam se dogodilo. To znači hrabro koračanje u budućnost, sa svakim ožiljkom i bezobzirnošću koji su nastali na putu.

Oproštaj znači da nećemo dozvoliti da naši ožiljci opredeljuju našu budućnost.

Oproštaj ne znači da smo odustali. Oproštaj znači da smo konačno spremni da prikupimo snagu i krenemo dalje…