Sacinandana Swami
Bio jednom jedan mali talas… Odenut suncem u radosnom sjaju.
Nakon dugog veselog plesa Odjednom je ugledao zastrašujući prizor: Oluju kako se diže I talase kako udaraju o stenovitu liticu.
Isprva se činilo da žele skočiti visoko i pobeći No tada su se neizbežno i bespomoćno Pretvorili u belu penu, nestajući u boli. Da li bi se trebao okušati i okrenuti I uteći prema otvorenom moru?
Odjednom se činilo da čitav okean, nekada toliko ljubazan Kreće u zaveru protiv njega Te ga silovito gura u taj beli metež.
Plakao je tražeći pomoć kao nikada do tada Dok se drugi, veći talas nije dokotrljao do njega: „Šta se događa, brate moj” upitao je.
„Pogledaj ispred sebe, osuđeni smo na smrt Baš poput ljudi u brodolomu.”
„Nisi u pravu” nasmešio se veći talas. „Zar ne vidiš – ti nisi talas Već uvek i zauvek delić okeana!”
Tada se i mali talas malo zamislio: Svi, i talasi baš kao i ljudi, nikada ne umiru Već ostaju delići Onoga koji se nikad ne menja Iako će promeniti oblik mnogo puta.
Zato nastavi bez straha!
Comments