Stanislav Vinaver
Stanislav Vinaver rođen je u Šapcu 1891. godine u uglednoj jevrejskoj porodici. Bio je i ostao jedan od najobrazovanijih ljudi u Srbiji tada i za sva vremena. Studirao je matematiku, fiziku, filozofiju i muziku na Sorboni. Učesnik je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Jedan je od 1300 kaplara, poručnik u Đačkom bataljonu. Prešao je golgotu povlačenja preko Albanije, na Krfu uređivao “Srpske novine”. „Ceo moj život bio je jedan veliki napor, pre svega patriotski. Cela moja generacija bila je takva. Mi smo ratovali i podvizima zaprepastili celu Evropu” - zapisao je Vinaver. Pored izuzetnog poznavanja istorije srpskog jezika, iako mu nije bio maternji, bio je književnik, prevodilac i pesnik velikog dara. Iz jedne od njegovih pesama iznikao je snažan lik ratnika koji “otvorenih očiju, pokriven nebesnim pokrivačem sluti tajno gmizanje čovečanstva u sreći i očajanju, u patnji i grabežu...”
Osećao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,
Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg.
Znao je kad iza planine
Nadođe nova veća strmina,
Kada u gužvi vrhova, klanaca, venaca
Zemlja se umiruje
I val se spušta blag i mek.
U tome usponu, uzletu, komešanju
Vedri su proplanci, slavni pašnjaci
I kao da zastaju, i usred bunila,
Nečeg se sećaju,
I kao pre svih vremena da je uklet tu
Izvor, iznenadan i čist
Skriven i tiho
Žuborno raspevan.
Pa kao da izvor doziva
Hiljadama tuđih glasova
Tim besomučnim kršem,
Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.
A ko bi ga i razumeo?
On je znao otkuda vrvi neprijatelj,
I da li će da uhvati baš ovu liticu
I kao da je slutio
I tajno gmizanje čovečanstva
U sreći i očajanju,
U patnji i grabežu
U pljački, radosti, molitvi
Kroz neprohodne vekove
Kroz gluhu goru prošlosti
- Koja je odjekivala u njemu -
Kroz budućnost punu tutnja i topota.
Blagoje izvornik se ograničio
Samo na zemlju i vodu
Na brdo i dolinu
Na planinu i kamen
Na to nešto sitne tajne
A ćutao je o ljudima
O tajnama velikima
Mada je kroz san i javu
Čujao narode.
I što više groznice u pustom rojenju
Što više sklopa i rasklopa
I nekog prkosa, i nekog ponosa
I nekog očajnog nesporazuma
- Kao da se radi o bezbroju puteva
Koji su svi spleteni u klupče -
Utoliko je većma očekivan
Radostan i nasmejan
I blagosloven
Taj izvor.
On zove onog koji ume da čuje
Da sluti
Da zna.
Blagoje izvornik nalazio je uvek vodu
I iznalazio put
I određivao pravac
I nije se varao gde je šta.
Valjda je isto tako znao i ljude
I njihov poredak i način
Samo nije hteo nikom da kaže
Ležeći na ledini
U noći beskrajne i ledene,
- Kada su umorni vojnici ćućorili
Po stoti put istu nejasnu vest
Ili neko staro jezivo proročanstvo
I pokrivali se čim stignu -
Blagoje izvornik, otvorenih očiju
Pokrivao se nebesnim pokrivačem.
Razmršavao je zvezde
U njihovom neutešnom hodu,
Zaplete velikih i malih kola,
U treperenju Mlečnoga Puta
Padove i rušenja svetlih gnezda.
Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanje
I mislio je: ah, koliko, koliko
Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog
Da te drži - održi, odmrsi - ne pomrsi,
I hoće li ikada stići
Da posveti malo svoga dragoga vremena
I nama, i nama
Zaboravljenima,
- I našoj Srbiji.
Comments