GEOLOGIJA ZLATIBORA I TARE I TURIZAM

Запис путника намерника о Златибору и Тари

Тара и Златибор смештени су на западу Србије где раздвајају брзу Дрину и мирну Мораву. На њиховим моћним плећима и зеленим пашњацима живело се у сталном опрезу и исчекивању. Овде су ратовали Исток и Запад, сударале се религије, започео продор ислама и утицај католичанства. Геолошким процесима настале су природне границе које су игром судбине и културне границе Балкана и Европе. Овде су писане историјске епохе, борило се за бога и алаха, била уточишта за збегове, повлачене су поделе, сфере, коридори.

У време Византије ово је била најсевернија граница царства. Илири дадоше имена Тари, Дрини, Чиготи. После ослобађања од Турака на ове просторе досељава се српски живаљ.

Још од римског доба овде су пролазили важни путеви. Тако је и данас. На запад воде ка Јадрану, на југ за Грчку, на север у Босну и Европу, на исток ка Црном мору.

Златиборе питај Тару...

Златибор је благо заталасана висораван обрасла четинарском шумом са пространим цветним ливадама по којима благи ветар свира шумску симфонију таласајући влати траве по чупавом шареном тепиху (сл.1). По њему трчкарају залутале бубе, немирно лете лептири и под колону вредни мрави. А црвркут птица, стругање зрикаваца, зујање пчела и лењог бумбара својим соло деоницама заустављају дах. Остаје само да се препустите звуку овог увежбаног оркестра на позорници где се смењују сунце, сенке и прозрачност. Онда вам рука сама полети ка кичици или перу да изнесу тајне учмалих и заборављених чула.

Сл. 1. Ливада на Златибору

Легенде кажу да је Златибор добио име по богатству борове шуме, боровима са жутом четином боје старог злата или по пашњацима који усред поодмаклог лета или ујесен имају златно жуту боју. И свака од њих је тачна. Ако не верујете дођите и уверите се сами. Можда ће вам неки од околних врхова или избораних, добро држећих борова одати тајну или испричати неку нову причу.

Тара њему одговара..

Тара је као и свака принцеза лепа. Одевена је густим четинарским и листопадним шумама и проткана пашњацима и ливадама које су иштепане потоцима и јаругама (сл.2). Сматрају је једном од најлепших планина Србије. Мало је места на Земљи где је природа на једном месту подарила оволико лепоте. Има разноврстан биљни и животињски свет, међу којима и јединствени четинар, Панчићеву оморику. Ова ендемско-реликтна врста четинара је за време терцијара, пре двадесет милиона година, живела у целој Европи. Од тада до данас једино је на Тари преживела све хирове геолошких догађаја, па и ледена доба. Сада се мудро скрива и својим витким стаблима украшава литице кањона. У једном од најлепших четинара Европе почивају и кости њеног проналазача Јосифа Панчића.

Разноликост станишта и очувана вегетација на овој планини лепотици дом су мрком медведу, дивокози, великом тетребу, суром орлу. Овакве оазе нетакнуте природе непроцењиве и непролазне лепоте јесу ретке. По броју биљних и животињских врста и очувању шумских екосистема Тара се сврстава међу важнија станишта у Европи.

Сл. 2. Пејзаж на Тари

Крива Дрина

Река Дрина, гледана са бројних ћукова је танка изувијана зелена линија. Вода се не види, али се слути. У кањону се у застрашујућој буци разбија о камење и стрмоглаво спушта у долину, када постаје мирна, као да ништа није било (сл.3). У вечитој борби воде и камена, где нема победника, а ни побеђеног настао је кањон Дрине. Време, као једини преживели сведок, исписало је сведочанство борбе на љутим и скривеним скутима кањона, у којима се још увек скривају остаци праисторије, некропола, стећака и манастира.

У створеном голом кршу са безброј ожиљака и бразготина од непрестане борбе остали су само бусени траве или понеко жедно дрво које се својим жилама грчевито држи за љуту стену. Они ту расту над амбисом пркосећи њему, времену и невремену. И када омамљени дашком ветра који је олизао цвеће се околних ливада седите на литици хранећи сва своја чула погледом закованим за овај призор, супротности не крње његов склад. Око вас је смирујућа лепота од које срце затрепери. Боже, како су саксије и градски балкони понекад претрпани цвећем нескладних боја и облика.

Сл.3. Кањон Дрине, сателитски снимак

Геологија Златибора и Таре

Подручје Таре и Златибора је сложене геолошке грађе. Изграђено је од магматских, метаморфних и седиментних стена које су стваране од палеозоика до квартара. Интензивни и сложени тектонски покрети и ерозија дали су специфичан морфолошки склоп овог простора.

У непрекидном надигравању спољашњих и унутрашњих сила на ширем подручју Таре и Златибора створене су целине које се међусобно прожимају, сударају, подвлаче, размичу. А када вам је камен живот а живот камен и када се при сваком погледу око себе враћате у прошлост да би сте боље разумели будућност, онда имате смисао сопственог постојања. И док седим на серпентинисаном перидотиту кога има много на Златибору и Тари (сл.5) питам се какве су га то силе донеле из утробе Земље са дубина које се мере стотинама километара Да ли је то могуће или није? Ма знам ја све те теорије, хипотезе. Био сам безброј пута са великим зналцима и умовима геологије, и опет исто. Све је јасно само у машти која се вечито бори са разумом који никако да се помири са спознајом о краткоћи и пролазности геолошког, и не само геолошког, времена и размером велико и мало.

Сл. 5. Перидотити, стене донешене из омотача, са више од стотину километара дубине.

Гледам лопту, ко лопту, мало велика, пречника преко 1 м, али од камена (сл.6). Кроз главу ми пролазе сви геолошки процеси који су је направили. А народ ко народ. Донели је богови, пала са неба. То су пешчари који су је тектонским покретима обликовали као лопту, јаје. Па да, било је и ерозије. Ако јој само мало провириш у душу, под микроскопом, све је јасно. Пешчар ко пешчар.

Сл.6. Пешчарска кугла, вајар Природа

Кад сам једном домаћину у поодмаклим годинама рекао да испод његове куће има рубина (сл. 7) стао је ко укопан, онако немо ваљда јурећи машту да га прими у свет благостања и богатства. Брзо се сабрао, ипак је то животно искуство, и затражио од жене столицу да седне и чашу ракије. Мене је посматрао оним ерским погледом, пуним знатижење и неповерења. Ма дај, не играј се шалом, па ко ти то каже, не може бити!

Сл. 7. Амфиболити са рубином (корундом), Бистрица

И док смо силазили низа страну до ћувика питао ме онако успут, колико то вреди. Стара прича. Када сам му показао рубин у камену стао је ко укопан. Нежно га је додиривао, ама миловао и гледао унаоколо има ли кога. Ја сам објашњавао како је настао услед великих притисака и температура у току смештаја перидотита на базалте који су изливени на мору. Не, ништа није чуо. Нјегове очи су само светлеле и шарале по камењу тражећи нова зрна овог предивног минерала. Одох разочаран јер му нисам све рекао, да је овде била субдукција, да су биле плоче које су се подвлачиле једна под другу и то пре више од сто милиона година. Да рубин нема вредност јер је то само минералошка појава, има га толико да би морао да преореш читаво брдо и сакупиш само омању шачицу, да нису чисти и да се сви заједно могу продати за кило ракије. Да су важни само за геологе јер одају тајну о геолошким догађајима који су били баш овде, да са овог места креће истина, ново сазнање о Земљи, нама, Универзуму. Знам, знам и да отвара нова незнања, али нема везе. О боже, колико тога сам имао да му кажем. Беше то некако пред снег. Дођох поново на исто место са гостима из иностранства да им покажем јединствен геолошки локалитет. Али, шта је ово? Све разваљено, ископано, заграђено жицом и пола ћувика нема. Домаћин је био одсутан али ми његов комшија рече да је ту био и булдождер, све почистио и да је цена њиве коју је хтео од њега да купи већа за пет пута. Балкане мој, Балкане мој.

Да ли ово знате?

На одсецима свих путева на Златибору и Тари могу се видети предивни профили разноврсних врста стена. Оне су сведоци прохујалог времена у коме су стваране, свака са својом животном причом, лепом, ружном, срећном и несрећном. Како је лепо бити са њима слушати њихове беседе о младости, животу, пролазности и срећи. Како ће се из њих изродити нова покољења за наставак живота на нашој планети. Поменућу само неке. Баш код хидроцентрале Бистрице, на путу ка Прибоју су изданци базалта облика јастука (у геологији се називају pillow лаве) (сл. 8). Једне од најлепших које сам видео. Како рече један млади геолог, баш као на слици. Изливани су у Јури, у дубоком мору. Масе ових стена могу се пратити неколико километара.

Сл. 8. Јастучасте (pillow) лаве код хидроцентрале Бистрица

На само два километра од pillow лава, у правцу Прибоја откривене су и метаморфне стене са прелепим гранатима који граде и до 30 % запремине стене (сл.9). Да, да, то су они гранати који грле вратове дама, нарочито оних добро стојећих. Онако црвени ко зреле трешње и величине и до десетак милиметара кочоперно су се ушушкали у тамнозелену масу стене. И да не заборавим, немају економску вредост. У близини су и стене са корундом (рубином), да не заборавим.

Код манастира Милешева, на излазу немирне Милешевске реке из кањона, има стена изграђених од силицијума који се зову рожнаци. Таложени су у дубоком мору и изувијани су као клупко змија (сл. 10). Како се овде притискало са свих страна, а после тога кидало. Колега и пријатељ, један од најбољих познавалаца геологије Златибора и Таре, рече ми да је било шест временских етапа деформација. Ја му, наравно, верујем јер овде ради више од тридесет година. Он познаје не само геологију, већ и какву ракију пече свака кућа на овом простору.

Баш код Чајетине, на главном путу, Београд-Јадран, око 2 км пре златиборског тунела, има жица магнезита које се беле као златиборско млеко (сл. 11). Нигде их лепше и ближе нећете видети, наћи и дотаћи. Дебљине су и до двадесетак сантиметара. Међусобно се секу и укрштају па личе на пчелиње саће. Магнезит је настао дејством топлих и хладних вода на оливин који је главни минерал перидотита који је, ако се сећате, дошао са великих дубина, из горњег омотача. Магнезит је карактеристичне беле боје и шкољкастог прелома користи се у ватросталној индустрији. Сигуран сам да га, док сте ишли овим путем нисте видели, а пролазили сте пуно пута, за Црну Гору, море, Дурмитор. Знам, знам, причали сте о пршути, и кајмаку. Па и они су знедрени из тог камена. Следећи пут, баш Вас молим, на овом месту застаните за трен, узмите комадић за успомену. Можете га поклонити и неком пријатељу који живи на простору где овог минерала нема, или некој школи. Замислите децу? Да додирну и осете природу, боље разумеју живот и простор у коме живе. Сигурно ће се обрадовати.

Сл. 9. Метаморфне стене са гранатом, пут Бистрица Прибој

Сл. 10. Рожнаци код манастира Милешева

Сл.11. Магнезити код Чајетине

Уместо закључка: где то иде човек а где природа?

Немам одговора на питање где ја то увек журим, а богами и ви. Технологија иде напред све се измишља да замени човека а он све мање има времена за себе. И свакога дана исто. Јури, жури, заборавио си кумове, пријатеље, не знаш ни у који ти разред иду деца. Да, заборавих да ми је јуче био рођендан. Видим ја нешто ми познат датум. Нова сазнања померају границу природе и човека уз његову привидну аутономију. Све више њоме влада, узима простор који злоупотребљава. Новим технологијама производи све више аутомобила, телевизора, компјутера, пластике и ко зна чега још. Створио је огромну моћ, али и немоћ да се од те технологије заштити и брани. И када се подвуче црта хладна и сурова истина подмукло бди над нама.

Човек се ослобађа природне и земаљске судбине и јури ка сопственој пропасти. Шта се може урадити, да ли је касно или време да на Земљи једна животињска врста изумре и замени је друга?

Знам, све је то безброј пута речено, написано, виђено. Ало, ово је Балкан? Ух, како ми у главу улете она балканска, "мотка је из раја изашла".

Читај и сричи: човек је неодвојив део природе и крај. И, и, шта сам још хтео да кажем. Како ти мисли очас утекну, године су то. Да, да, прекосутра је викенд. Имам предлог. 'Ајде да тркнемо до Таре или Златибора и покажемо и докажемо да смо природа и ми једно. Шта, немате кола! Има аутобус од прага до планине, јефтиније него кола. Удобно се завалите у седиште аутобуса, повучете ручну и хркањац до планине. За сваки случај понесите пола печеног питета, онако да се презалогаји. Колико то кошта? Опет питање да би убедили себе да не идете. Није скупо. Смањите овог месеца буџет за месо и алкохол, ионако сте дебели. И преживеће се. Дакле одлучили смо? Молим, а шта са децом? Децу немојте водити, она то неће. Спавају до подне, мрзовољна су, нервозна, не знају шта ће са собом. Нјихов живот почиње у поноћ, као да су их вампири правили, а не ми уз велике муке, додуше и задовољства.

А када стигнете на Тару и Златибор, две вечно заљубљене планине, о Боже лепоте. Прво сте некако празни и изненађени са питањем шта се то са вама догађа ? А када пукне видик и на хоризонту грле небо, реке и успавани брежуљци, буде се успавана ћула, чује звук тишине а небо плаво да плавље не може бити. Када сте беше последњи пут погледали у небо? Да, када је испред вас пала саксија са терасе солитера у коме живите. Имали сте среће, не због неба. Заборавих да, када изађете и раздрмате укочена леђа, а испод ноге осетите мекани травнати тепих, замолите супругу да бар пет минута ћути и наравно искључите мобилни.

За почетак је важно да имате стрпљења. Да простор око вас удахнете и осетите у сваком делу тела. Тада је он у вама и ви у њему. И када вам тело задрхти од сусрета са најлепшим и најдражим, када схватите да сте једно, пожелећете да опет дођете. Није тешко зар не! Након тога пустите жену да прича шта хоће, укључите мобилни и уживајте у некој новокомпонованој песми. Да, вратите се у живот.

Ало, ало, молим господине уредниче, како сте. Ако не донесеш текст данас до дванаест неће бити штампан брундао је у слушалицу. Добро, добро, ево стижем за пет минута. Тих пет минута је фамозно балканско време са којим се стиже из свих праваца на жељено место без обзира на удаљеност. Народе морам да дам текст ако хоћете ово да читате. Знам ја њега. Поподне иде са мојим кумом на пецање. Рек'о ми то кум, још јуче. Балкане мој, Балкане мој, кад бих барем знао зашто те толико волим?

Literatura:

Ampferer O. 1928. Zur tektonik und morphologie des Zlatibormassivs. Denkschr. Akad. . d. Wiss., Wien.

Cvijić J. 1924, 1926. Geomorfologija, knjiga I i II. Beograd.

Ćirić B. 1966/67. Uloga magmatskih masiva u tektogenezi. Vesnik zavoda za geol. i geof. Istraživanja.Beograd.

Hammer W. 1921. Die basischen intrusivmassen in west-serbien. Denkschr. Akad. . d. Wiss., Bd. 98 Wien.

Milovanović B. 1937. O Cenomanu u Zapadnoj Srbiji. Zapisnici SGD za 1936. god., Geološki anali Balkanskog poluostrva, knj.XIV. Beograd

Pavlović S. 1936. Roches eruptives basiques de Zlatibor, (Yugoslavie). These, Fac. D.Sc. de Univ.de Paris, Paris.

Žujović J. 1893. Geologija Srbije I, Topografska geologija. Posebna dela SKA. Beograd