Vladika Nikolaj Velimirović
Gospode,
premila tajno duše moje,
kako je lak ovaj svet
kada ga merim na kantaru s Tobom!
Na jednoj strani kantara
jezero rastopljenog zlata
a na drugoj oblak dima.
Sve brige moje,
sa telom mojim
i njegovim ludim grčevima
od slasti i gorčine,
šta su nego dim,
ispod koga duša moja pliva
po zlatnom jezeru?
Kako da ispovedim ljudima tajnu
koju gledam kroz krugove
arhangela Tvojih?
Kako delovima
da govorim o celini?
Kako će nokti na prstima
razumeti krvotok tela?
Zaista onemelom od čuda
mučno je govoriti
ogluvelim od larme.
Prvo je bilo rađanje
pa onda stvaranje.
Kao što se čudesna misao
u čoveku nečujno i tajanstveno rađa,
pa rođena misao potom stvara,
tako se nečujno i tajanstveno
u tebi rodio Svečovek, Jedinorodni,
koji je potom stvorio
sve što Bog može stvoriti.
U Tvom neuznemirenom devičanstvu,
dejstvom Duha Svesvetog,
rodio se Sin.
To je rađanje Boga odozgo.
Kako gore, tako dole —
govoriše stari.
Ono što se desilo na nebu,
desilo se i na zemlji.
Ono što se desilo u večnosti,
desilo se i u vremenu.
Mio si mi, ljubavi moja,
zato što si mi tajna.
I svaka ljubav gori
i ne sagoreva dok tajna traje.
Otkrivena tajna
sagorena ljubav.
Kunem Ti se večnom ljubavlju
kao što se Ti meni
kuneš večnom tajnom.
Obukao si se u sedmora nebesa;
skrio si se preduboko od svih očiju.
Da se sva sunca sliju u jedno oko
ne bi progoreli sve zavese tvoje.
Nisi se skrio namerno,
Veliki Gospode,
no nesavršenstvom našim.
Razloženo i isitnjeno stvorenje
ne vidi Te.
Samo za onoga nisi skriven –
ko je postao jedno s Tobom.
Za onoga nisi skriven –
za koga je porušen zid
između Ja i Ti.
Gospode,
premila tajno duše moje,
kako je lak ovaj svet
kad ga merim na kantaru s Tobom.
Na jednoj strani kantara
jezero rastopljena zlata,
a na drugoj oblak dima.
Comments