Razmišljajući o nagomilanom zlu na planeti, ljudi svih epoha često su se pitali kako to da ono još nije odnelo pobedu, kako to da čovečanstvo i dalje opstaje i opire se mračnim silama, otelotvorenim u ljudima koji ne prezaju ni od čega, i u sebi nemaju niti jedan element ljudskosti. Zato se, od kako je čovečanstva, neprestano predviđaju apokaliptični scenariji, skora propast, kraj sveta. Takve predikcije polaze uglavnom od dve pretpostavke: prva se odnosi na međusobno istrebljenje ljudi, dok druga govori o različitim (nat)prirodnim katastrofama, pripisujući ih Božijoj kazni, kazni kosmosa, prirode i tako dalje, a sve to zbog nagomilanog greha ili, ako hoćete, zla. Na sreću ili nesreću, takva se proročanstva ne ostvaruju.
Šta je to što donosi prevagu i čuva čovečanstvo, omogućujući mu da se odupre i opstane? Istorija nam daje očigledne odgovore. Svi kritični i teški periodi, prelomna vremena koja su ukazivala na skori kraj, po pravilu su iznedrivala heroje, ljude spremne da žrtvuju sve zarad Dobra, zarad drugih ljudi. Ti samopregorni i požrtvovani pregaoci išli su protiv prirode i božanstava, borili se i onda kada su bili napušteni od svih, jer njihov pogled seže mnogo dalje nego pogled običnog čoveka – on se prostire u daleku budućnost, dok su noge i mišice tih heroja u večitoj sadašnjosti, što ih čini ljudima od akcije, a ne pasivnim sanjarima. Zato, takvi pojedinci u antičko doba dobijaju mesto između bogova i ljudi, oni postaju mit, predanje, živa vatra koja se prenosi usmenim i pismenim putem, nadahnjujući neke nove heroje. Oni su svetiljke koje pobeđuju i najgušći mrak, nadahnuće koje rađa život i kod najobeshrabrenijeg čoveka, nada koja najdublji očaj pretvara u akciju i polet.
Središte života svakog heroja je ideal, a središte tog ideala, koji može imati različite forme, čovekoljublje, ljubav koja rađa fanatične i, čoveku okovanom samoljubljem, nezamislive žrtve. Ne postoji čovek-tragalac, onaj ko duboko razmišlja o životu, koji ne pronalazi inspiraciju u herojima.
Neizostavni deo svake priče o herojima je mit o Prometeju. Ovaj, po mnogima najvredniji izdanak grčke mitologije, više od dva i po milenijuma nadahnjuje čovečanstvo. Pesnici svih epoha posvećuju mu svoje redove: od Hesioda i Eshila, preko Getea, Bajrona i Šelija, pa do naših Vojislava Ilića, Dučića i Bojića. Prometej ustaje protiv poretka, prirode i zakona jačeg, zauzimajući stranu slabih i potlačenih, zbog čega, prognan i okovan, trpi muke i gnev najvišeg boga – Zevsa. Od ostalih heroja, on se razlikuje po tome što je svečovečanski, njemu su koncepti koji cepkaju čovečanstvo nepoznati.
Heroja određuju ideja i karakter. On instinktu preživljavanja, stavljajući ga u drugi plan, suprotstavlja ljubav prema ideji. Zato je ljudima čiju definiciju života objašnjava ono što Dostojevski naziva filosofijom stomaka teško da shvate svoje savremenike koji stavljaju ideju iznad svega, pa su heroji često odbačeni i prezreni.
Koliko samo heroja poznaje istorija! Deluje da samo njih (i njihove suprotnosti) i poznaje. Naša epika jedan je od najvećih izraza zahvalnosti herojima. Vekovima je ona, tokom ropstva i ugnjetavanja, ulivala nadu novim naraštajima, vaspitavala ih i formirala, sve dok se nisu stvorili uslovi da se jedan takav naraštaj oslobodi ropstva (1912-1918). Nije epska poezija davala polet samo vojnicima, već su sa njenog izvora pili i veliki umovi, takođe heroji, poput Tesle, Pupina i Milankovića. Čak i danas, u inat okolnostima koje rade protiv negovanja herojske tradicije, okoštavaju se mladi na temelju Kosovskog zaveta i duhovnog lika kneza Lazara, kao, po rečima Dučića, jednog od najvećih i najlepše izgrađenih heroja čovečanstva. Pogledajmo izvan naših granica. Ima li čoveka koji se ne bi poklonio pred čovekoljubljem i heroizmom Ćiunea Sugihare? Ovaj pravoslavni Japanac izabran je, 1939. godine, za vicekonzula Japanskog carstva u Litvaniji. Usled nadolazeće invazije nacista, a zatim i Sovjeta, trebalo je spasiti Jevreje i Poljake koji su živeli na ovoj teritoriji. Suprotno instrukcijama sopstvene vlade, Sugihara počinje da na svoju ruku izdaje tranzitne vize, koje su omogućavale sklanjanje na sigurno. Radeći 18-20 časova dnevno, spasao je sigurne smrti između šest i deset hiljada Poljaka i Jevreja. Da heroji svoje podvige vide kao nešto sasvim normalno i prirodno, govori svedočanstvo jednog novinara, koji je Japanca intervjuisao mnogo godina po završetku Drugog svetskog rata: ,,Pitao sam ga zašto je spasao tolike ljude. On se zbunio. Toliko je smatrao da je to nešto najprirodnije da u trenutku nije znao šta da odgovori.“
Početkom 2014. godine, na nebu iznad Pakistana, svoju zvezdu dobio je jedan mladi heroj – petnaestogodišnji Aitzaz Hasan Bangaš. Ovaj dečak je, na oko 150 metara od škole, u kojoj je u tom trenutku bilo oko hiljadu učenika, zapazio bombaša samoubicu kako se kreće ka zgradi. Momentalno je reagovao i skočio na njega. Nažalost, nije uspeo da ga spreči da aktivira eksploziv, pa su tom prilikom obojica nastradali, ali među njegovim prijateljima i profesorima nije bilo žrtava.
Zaista, u prethodnim redovima pomenuto je nekoliko brilijantnih, besmrtnih imena, o kojima će se pričati dokle god je čovečanstva. O njima se snimaju filmovi, pišu knjige; njihova imena upisana su zlatnim slovima u nečemu što bismo mogli nazvati Knjigom čovečanstva. Ipak, vratimo se na trenutak na rečenicu koja je već napisana: koliko samo heroja poznaje istorija! Ova rečenica, iako tačna, zaslužuje dopunu u vidu pitanja: a koliko tek heroja ne poznaje?!
Postojanje heroja, poput ovih o kojima je bilo reči, a čija se baklja prenosi sa naraštaja na naraštaj širom sveta, nedovoljno je za opstanak čovečanstva. Njihovo postojanje ne garantuje čak ni održavanje ravnoteže sa zlom, ako već pobeda, u ovom trenutku, nije moguća, iako je izvesna u konačnom zbiru. Mi, verovatno, ne bismo bili živi, da nije diskretnih heroja, naših plemenitih baba i deda, roditelja, komšija, braće i sestara po duhu, dobrodušnih seljaka, plemenitih radnika i humanih bogataša (kojih, ipak, ima), U šta bi se svet pretvorio da nije njih, nenametljivih i tihih ljudi koji bez roptanja nose svoj krst! Na šta bi planeta ličila da nema heroja-života, koji trpeljivo ugrađuju sebe u sliku sveta, ne skrivajući se od borbe i muke. To su oni ljudi o kojima su pisali Grigorije Božović, Anđelko Krstić, Dostojevski, Tolstoj, Čehov i drugi hroničari vremena. Koliko se samohranih majki bori do iznemoglosti da svoje dete izvede na pravi put! Koliko dece učestvuje u teškim seoskim radovima, sanjajući život mnogih vršnjaka koji uživaju čari lagodnog života! Koliko očeva ulaže svu svoju snagu i proliva krv i znoj, svake noći doživljavajući malu smrt, kako bi porodica opstala, a onda izjutra ustaje sa novom snagom i ulaže još veći napor. Koliko samo ljudi, suočenih sa gomilom nepravdi, pokazuje plemenitost i dobrotu na svakom koraku, iako im pripada svako zemaljsko pravo da delaju i ponašaju se drugačije. Njihov anđeoski blag pogled, to skladište istorije ispunjene mukom, izaziva treperenje srca, bol u duši i iskru u oku, a opet uliva novu snagu i veru u život. Pored takvih ljudi, oni koji najvećim problemom na svetu smatraju kupovinu novog auta, telefona, neodlazak na zimovanje ili polaganje ispita na fakultetu postaju tako mali i neprimetni! Diskretni heroji su ugaoni kamen, oni održavaju ovaj svet, ne dopuštajući mu da padne – oni su pravi učitelji života (nasuprot lajfkoučeva)!
Nekoliko nedelja pre pisanja ovog teksta, setio sam se jednog druga iz odeljenja. To sećanje naišlo je ko zna odakle, stvarajući u meni duboke potrese. Čini mi se da je bio peti razred kada je novi učenik došao u moje odeljenje. Razredni ga je izveo ispred table, kako bi ga predstavio ostatku odeljenja. Njegov nadimak bio je Cobe, pa ću ga tako i oslovljavati. Dok je razredni, pred radoznalim parovima očiju, pričao o njemu, Cobe je sve vreme skrušeno gledao u zemlju, izbegavajući susret sa našim pomalo prezrivim pogledima. Njegova izbledela odeća, koja je ukazivala na nezavidnu materijalnu situaciju, pokrivala je snažne mišice kakve niko među nama nije imao. Iz dubine njegovih očiju, koliko god ih svojom pogruženošću skrivao, izvirala je potisnuta tuga, svojstvena ljudima koji svu svoju bol čuvaju za samoću, ne želeći da druge opterećuju. Koliko god voleli decu, znamo u kojoj meri, posebno u grupi, mogu biti okrutna, pogotovo prema novajlijama. (Uostalom, svi smo nekad bili deca.)
Cobe je, kao neko ko je ponavljao razred, kao novajlija, pa, moram to da kažem, i kao materijalno siromašan momak, često morao da se suočava sa okrutnostima, podrugljivim komentarima, pa i fizičkim nasiljem. On nikada nije do kraja prihvaćen od strane ostatka odeljenja. Setio sam se njegove situacije i brojnih događaja, pun žalosti i gorčine usmerene ka sebi, jer često nisam stajao u njegovu zaštitu, a verovatno je bilo situacija u kojima sam i sam doprinosio napadima, premda sam se uvek trudio da to ne činim. Što se više udubljujem u analizu njegovih postupaka, sve me više zapljuskuje osećaj nedostojnosti pred tom gigantskom plemenitošću! Iako je Cobe, uzevši u obzir njegovu fizičku snagu, mogao bez problema da uzvrati napadačima i izbije im iz glave svaku pomisao da mu bilo šta pogrdno kažu, a nekmoli da ga fizički napadnu, on to nikada nije uradio. Možda je takvo ponašanje, za današnje standarde, glupo, ali ja u njegovim gestovima vidim jednu ogromnu plemenitost. Ne samo da nikada nije uzvraćao, već je uvek priskakao u pomoć svakome kome bi to bilo potrebno, pa čak i onima koji su prema njemu bili najokrutniji. Ne sećam se povoda, ali samo jednom sam video da je pustio suzu, a verujem da ih je u sebi imao dovoljno da stvori čitavo jezero. Razmišljajući o Cobetu, shvatio sam da je od njega moglo da se nauči mnogo više nego od pojedinih nastavnika i profesora. Pitao sam se šta je danas sa njim, budući da ga nisam video više od deset godina. Nekoliko dana po začetku te pomisli, relativno blizu mesta gde stanujem, prošao sam autom pored ljudi koji su se bavili uslužnim sečenjem drva. Jedan od njih bio mi je neverovatno poznat... Cobe! Bio je to on! Izgledao je zdravo i snažno. Dok pišem ove redove, sa osmehom na licu se prisećam tog kratkog susreta. Drago mi je da je Cobe, taj diskretni heroj, uspeo da izbegne mine koje postavlja ulica, da nije posustao i dopustio da ga obuzme osvetnički stav prema životu, što se često dešava ljudima sa sličnim životnim pričama. Ako postoji nekakva nebeska vaga, koja meri odnos Dobra i Zla, ovakvi su ljudi presudni za pobedu prvog koncepta.
Comentários