Bila je subota, negde oko 15,00. Kraj tog neradno-radnog dana. Prišao je kapiji dvorišta sa namerom da je zatvori. U tom trenutku u dvorište uđe omalen, neugledno obučen – u crnini, muškarac, star oko 50 – 55 godina, izmučenog neobrijanog lica. Priđe i molećivo izgovori:
- Prijatelju mogu li da ostavim kod vas nekoliko dasaka za oplatu, do ponedeljka...? Ja sam prijatelj vašeg komšije Ivkovića. U ponedeljak ću ih preneti kod njega..
- Pa zašto ih sada ne ostaviš kod Ivkovića? – upita nehajno.
- Nije tu, otišao je.
Imajući u vidu neka predhodna iskustva, reče mu da su i ranije donosili neke predmete i materijal sa okolnih gradilišta i da je to uglavnom bilo kradeno. Poučen time, nije ih primao niti dozvoljavao da bilo šta ostavljaju kod njega.
- Ne bojte se, to su daske koje je neko ostavio pored kontejnera, ovde ispred. – umirujuće progovori on.
Izađe iz dvorišta i zaista ugleda pored kontejnera gomilu dasaka i fioka od nekog rasturenog ormana. Neko od komšija je izbacio, predhodno rasturen, nameštaj. Shvatio je da ovo nije problem.
- U redu, ali samo do ponedeljka. Stavi ih iza kapije.
- Hvala prijatelju. – reče on, ostavi torbu u dvorištu iza kapije i zasuka rukave.
Okrete se i uđe u zgradu ostavivši mu malo vremena da ubaci te dve daske.
Nakon petnaestak minuta izađe na dvorište. Ugleda već desetak dasaka uredno složenih na gomili i čoveka koji užurbano unosi još. Nije mu smetalo, svejedno da li će biti dve ili dvadeset dasaka taj prostor ionako nije od važnosti za posao koji radi.
- Pa, ti reče dve daske?
- Video sam da su i ove dobre, žao mi je da ih ostavim...
- U ponedeljak do 12,00 da si ih sve odneo. – zapovedno izgovori.
- Nema problema preneću ih kod Ivkovića u ponedeljak.
Ivković je komšija u susednom lokalu udaljen dvadesetak metara od dvorišta.
U ponedeljak oko 10,00 u kancelariju dođe muškarac od subote. Uljudno se javi i zahvali što mu je omogućio da ostavi daske iza kapije. Reče da Ivković nije tu, ali će on da zamoli sledećeg komšiju u auto perionici da prenese daske kod njega i ode. Zanesen u dnevne obaveze nije davao važnosti o tome šta priča, jer mu daske nisu smetale.
Oko 11,00 sati ugleda na kameri priliku koja nešto radi iza kapije. Izađe i vide da oblepljuje daske, dve po dve. U redu, pomisli, drago mu je blo da će ispuniti ono što je rekao.
U tih desetak minuta neke poslovne informacije ga uznemiriše. U tom mom nemiru, na otvorenim vratima kancelarije ponovo se pojavi prilika ovog muškarca iz dvorišta koji upita:
- Prijatelju, imaš li šrafciger?
Onako uznemiren i odsutan osorno odgovori:
- Nemam!
- Oprosti... – progovori on uviđavno i skrušeno se okrete i ode. Na kameri vide kako pogureno odlazi ka kapiji i nastavlja posao.
Šrafciger..., ko nema prokleti šrafciger u kući, lokalu... Beše veoma ljut na sebe što se nije savladao u tom trenutku i bezveznom reakcijom povredi čoveka, ustvari nije znao koga je više povredio: njega ili sopstvenu dušu...
Bio je svestan da ovo mora nekako da popravi. Kada bi mogao da malko vrati vreme, to bi bilo najbolje...
Pokajnički ustade, pođe do kutije sa alatom, uze šrafcigere jedan običan i jedan zvezdasti. Stavih ih u zadnji džep. Priđe kapiji iza koje je čučeći, mučeni čovek pokušavao da prstima izvadi šrafove iz rasturenog nameštaja.
- Kakav ti šrafciger treba običan ili zvezdasti?
Čovek se uspravi, pogleda zahvalno i odgovori:
- Može običan...
Pruži mu šrafciger i pođe nazad. Video je da su spakovane tri gomilice po tri daske.
Savest mu nije dala mira. Po glavi mu se mutio bezdušni odgovor za šrafciger: NEMAM! Nije mu bilo dovoljno što sam odneo šrafciger, činilo muse nedovoljnim za iskupljenje. Osećao je da mora još nešto da uradi kako bi tu bezdušnost poništio. Ponovo ode do kapije.
- Kako ide...?
- A ide nekako. Evo sad ću ja da prenesem ove daske do perionice, da vam ne smetaju.
- A Ivković?
- Nije tu, tu mu je samo ćerka.
- Što ga ne pozove, pa rekao si mi da ti je prijatelj? – upita, a znao je kakav je sebičnjak taj njegov komšija. Čovek na kojeg se ne možeš osloniti.
- Zvala ga je, nedostupan... – odgovori ne prekidajući sa poslom i ne gledajući u njega. Oseti u glasu razočarenje...
Oseti izmučenu dušu. Htede da mu još nekako pomogne, sa oblepljivanjem dasaka je bio pri kraju.
- Kako ćeš ih odneti kući? – ponovo upita.
- Po dve, tri pa na autobus za Obrenovac. Taman ću da popravim regal u sobi... – reče i oči mu zasijaše. Već je video svoje izvedeno delo.
- Slušaj, nemoj da prenosiš daske u perionicu, neka ih ovde. Nosi ih kad stigneš...
Čovek ga pogleda i u očima mu se vide duboka zahvalnost. Nešto ga je guralo da još malo popriča sa njim. Upita ga:
- Jesi li gladan?
Opet se zagleda u njega kao da ga gleda u dušu i odgovori:
- Ne bih odbio, ako imaš nešto...
- Imam, ’ajde ostavi daske... – obuze ga osećaj sreće.
Uđoše u njegov restoran, ponudi ga piletinom sa makaronama, salatom i hlebom. On prihvati i upita:
- Gde mogu da operem ruke?
Pokaza mu.
Sedoše u dnu sale, donese mu sok. Izašavši iz toaleta, pruži ruku pozdravi se i predstavi:
- Ja sam Marko. Hvala vam za sve ovo.
Reče da je sa Kosova, iz Peći. Da je u Beograd došao 1999. godine... Reče da mu je čitava porodica stradala, žena i dvoje dece, majka... Živi sa sestrom i bratom. Po završetku obeda, uljudno se zahvali i ode da dovrši posao.
* * *
Dolazio je posle ovoga više puta. Svaki put, kada ga je video, sa zadovoljstvom ga je poveo na ručak.
Juče mu reče da daske koje je odneo, nosi da bi imao šta da radi – da mu prođe vreme. Sa puno tuge izgovori da nema više razloga da živi:
- Ja sam život odživeo...
“Bože, hvala ti na pruženoj prilicii da popravim svoju nesmotrenost. Znam da se ona ne dobija svaki put...“ – pomisli.
Comments