Nije ovaj tekst samo još jedna priča o planinarenju. Doseže neke nove dimenzije, korak napred u mojoj zamisli da “obaram rekorde” brojem uspona na planine. Od planine do planine – moja planinarska priča postaje ozbiljnija, ne vidim granicu, a nadam se da ni neću. Još uvek kuburim sa opremom… i ona će se vremenom sakupiti, ali guram za sada.
Ovaj produženi vikend započeo je razgovorom na Stolovima gde je Andrija izneo ideju o Magliću. Naravno, kada se iznese predlog, odmah ga usvajamo, a kako vreme odmiče javljaju se problemi. S jedne strane gore pomenuti nedostatak opreme i finansijski momenat, s druge strane slobodni dani na poslu… Lupali smo glavu maltene do poslednjeg dana da li ćemo uspeti bar minimalno da se opremimo. Kako god, dva dana pred put smo “nakrpili” dovoljno opreme da preživimo, nešto kupili, nešto pozajmili, i dogovorili sve detalje.
Iskreno, nisam previše razmišljao o Magliću do samog puta iako sam bio poprilično uzbuđen, kao i uvek. Ovoga puta u glavi je “tabula rasa”, niti znam koliko je visok vrh, niti koliko je zahtevna cela pustolovina, ostalo je da se iznenadim na licu mesta. Možda je tako i bolje, manje razmišljanja o mogućim problemima.
Krenuli smo u petak ujutru preko Užica, gde smo pod stavkom “obavezno” svratili na čuvenu “komplet lepinju” i produžili do Višegrada. Sledeća pauza, kafa za dobro jutro sa pogledom na Drinu i dobro znani most Sokolović Mehmed Paše. Bez preteranog zadržavanja krećemo dalje, čeka nas susret sa ostatkom ekipe. Za nas nešto novo, do sada smo uvek išli u našoj organizaciji, sada će nam društvo praviti ekipica okupljena oko PD “Mačak” iz Banovaca. Bez ikakvih očekivanja, nisam nikada bio za takva grupna planinarenja, ali verujem Andriji, koji nas je spojio, razmišljanjem da će vikend biti odličan uz njih.
Put kroz Republiku Srpsku je bio idealan. Vreme, iako smo bili skeptični, odlično. A onda… Skrećemo ka Prijevoru. Destak kilometara vožnje uzbrdo, samo kamenje, šljunak, rupe i želja da preživimo bili su sa nama. Potrajao je taj put, ali smo stigli na mesto gde moramo da ostavimo auto. Pakujemo stvari, tovarimo na sebe koliko možemo i krećemo ka Trnovačkom jezeru koje je udaljeno više od 2 sata hoda. Dok se pakujemo, blage veze nemamo ko je sa nama a ko je prolaznik, pa se ne trudim da se javljam ljudima i uspostavljam bilo kakav vid komunikacije.
U glavi mi je trenutno milion rešenja kako da se natovarim i da ponesem sve što sam zamislio. Dva sata hoda do jezera kroz razgovor nisu mi delovala teško. Puni adrenalina, snage i motivacije hodamo, ali teret na nama se ne slaže u tome. Uskim stazama preko kamenja i stena uspevali smo, nogu pred nogu, da prođemo čak i granicu sa Crnom Gorom.
Potom, spuštamo se u dolinu laganim hodom, znajući da se ispred nas nalazi šuma i ozbiljno strmi uspon do jezera. Gledam ljude oko sebe, osmeh je na njihovim licima ali onaj kiseli, radosni su svi što su krenuli na ovakav put ali zahtevna staza ka jezeru navodi na razmišljanje, kako li je tek ka vrhu ako je ka jezeru ovako strašno…?! Teši nas činjenica da je nemoguće da ne stignemo tamo gde smo krenuli, pa makar i sa šest sati kašnjenja, ako zatreba, srećom nije trebalo. Hoću reći da ovu grupu ljudi koja je bila sa nama odlikuje zajedništvo i sloga koju nisam često sretao, zaista sam ih brzo zavoleo i potrudio se da se uklopim u društvo. Izgurali smo zajedno prvu etapu i cilj zacrtan za petak, raširili šatore uz Trnovačko jezero, koje je raj za oči, okruženo stenama i snegom na njima koji nikako da se otopi. Iskoristili smo priliku da se odmah po raspakivanju rančeva “bacimo” u njega i time stavimo “šlag na tortu” našeg hoda do ove lepote. Voda kao voda, meni zauvek hladna, ali pomisao da si na jezeru usred planina, okružen samo prirodom daje neki poseban osećaj.
Priču za petak završili smo kratkom šetnjom po kampu gde smo hvatali dobre kadrove, naleteli na par divljih konja sa kojima smose upoznali, kao i sa komšijama oko nas koji su nas držali budne pevajući do duboko u noć. Pored pevanja komšija, kod nas je bila prisutna i jaka doza adrenalina, koja me drmala zbog jutarnjeg pohoda, pa je san zaista teško došao. Uz svega koji sat sna sam morao sam da preguram subotu.
Oko pet sati ujutru već čujem glasove oko šatora, kafa uveliko spremna, neki su spremni, a neki nismo ni u najavi. Ide to svojim tempom i puni elana započinjemo akciju zbog koje smo svi došli. Vrh Maglić, 2.386 metara nadmorske visine, nas čeka. Po slobodnim procenama potrebno je oko četiri sata penjanja.
Obilazimo oko jezera gde započinje naš pohod pa odmah zatim ulazak u šumu i lagano se penjemo do prvih stena. Ispred nas je jasna slika, kolona jedan po jedan i pažljivo korak po korak uz stenu i sitno kamenje, koje se na najmanje klizanje odranja i potencijalno pravi probleme drugima iza nas, a tu je i rizik od povreda. Zahtevna planina, to je ono što želim kada god krenem na ovakav put, izazov koji me natera na razmišljanje, da li mogu i dokle ću izdržati. Neki bi to nazvali i mazohizam. Uz dosta lagani tempo uspeli smo svi zajedno da se popnemo do prve tačke gde smo napravili ozbiljniju pauzu za fotografisanje na suncem obasjano jezero i pogled na stenu pokrivenu sivilom kamena i prljavog snega. Pred nama je dug put, ali najteži deo uspona je pređen, bar tako kažu. Po završetku svega mogu da kažem da se ne slažem da je to bio najgori deo, ali idemo deo po deo.
Oko nas se smenjuju trava i stene, ali i sve više snega. Kako je vreme odmicalo počinjem da osećam bol u levoj nozi na svako jače naprezanje. Na ivici grča, usporavam ritam, dobio sam i štap na korišćenje da smanjim opterećenje. Ne želim, da stanem jer sigurno i drugi muče svoje muke, svakome je svoj problem najveći, ja ćutim i guram dalje.
Pred poslednje uzvišenje koje označava kraj uspona, vidimo jako strmu stenu uz koju se možemo popeti sa dve strane, jedna je jako strma između dve stene i druga malo manje strma, ali uz provaliju ka kojoj nije bilo preporučljivo gledati. Ja sam se opredelio za prvu varijantu na gore i posle par minuta smo svi do jednog uspeli da završimo i popnemo se na Maglić, vrh 2.386 metara.
Bilo je svega, čestitanja, vriske, plakanja. Ponos jednom rečju. Moj prvi vrh preko 2.000 metara. I onda, kada pomislimo da smo uspeli – ne, još nismo. Treba se vratiti nazad…
Sav ovaj put treba ponovo prepešačiti i spustiti se niz iste one stene uz koje smo se jedva popeli.
Korak po korak, izgurasmo do stena, grupa se malo izdelila pa se nas nekoliko dosta brzo spustilo. A stena? Pakao u pravom smislu te reči! Spuštanje niz nju je najveći izazov na Magliću. Kolena rade punim kapacitetom, patike koje sam nosio klizaju po kamenčićima, vidim da ni drugima nije lako, ali nema drugog puta, moramo tuda. Potrajalo je, padali smo iako smo bili nikad oprezniji. Najveći izazov u tri dana. To je ona “višnjica na šlag” ovog putovanja.
Poslednjih 100 metara smo istrčali da šampionski završimo priču. I zaista, bravo! Nije bilo ni približno lako koliko sam možda pre samog puta očekivao. Da jesam, kupio bih planinarske cipele i ne bih krenuo u patikama koje su pretrpele pravu torturu s moje strane. U kampu nas je čekao pasulj koji su komšije pravile da povratimo snagu i osetimo malo hrane, jer poslednja dva dana živimo na paštetama i narescima.
Paljenje logorske vatre uveče i bacanje kobasica na vatru uz druženje, pevanje i uživanje u drugoj noći na jezeru – bilo je veliko finale naše zajedničke radosti. Nisam napomenuo da smo signal za mobilne telefone izgubili još u petak, kada smo se odvojili od automobila što je samo još više pojačalo celokupni utisak. Dva dana čiste harmonije prirode i odsustva svakodnevne realnosti. To je poenta.
Jutro nije donelo ništa novo: rano ustajanje, pakovanje i polazak kući. Izmoreni od prošle noći, sa blagim upalama od uspona, krećemo pod punim teretom nazad još dva sata do auta. Bilo je teško, neću da lažem…, tražio sam pauzu u jednom momentu, jer je noga opet počela da otkazuje. Izdržali smo sve prepreke, komarce, stene, visoku travu, sunce i Bog zna šta sam još zaboravio.
Povratak u civilizaciju nije me preterano obradovao, ali ovakva priča će se sigurno nastaviti na nekoj drugoj planini, barem njih ima dovoljno. Ekipa je bila fenomenalna, karaktera veselih i ozbiljnih, atmosfera strogo pozitivna. Promenili su mi mišljenje o grupnim odlascima na planine, pa kad se ukaže prva prilika rado ću je iskorisiti.
Ovakve avanture ne smeju se propustiti.
Comments