KORAKOM BUDNIH

Šta bi značilo biti probuđen i koliko je to bitno?

Svakako da je veoma važno biti probuđen jer bi to značilo otkriti jedan novi svet.

Svi znamo šta znači otkrivanje novog sveta i koliko je to važan čin za svakoga putnika. Koliko su Kolumbo i Magelan bili moćni ljudi i koliko su rizikovali tražeći novi kontinent.

To je sve u ljudskoj prirodi, ono što čoveka nagoni jeste ta neutoljiva žeđ da se traži i da nađe.

Jer kakav je ovo Svet ako ne tražimo, ako ne putujemo njegovim marginama koje još ne poznajemo i dok ih prelazimo već smo upoznali jedan novi deo, jedan novi osećaj sebe koji prepoznajemo u tom traganju.

"Svaki pređen korak je jedan spoznat korak".

Kako ovo zvuči paradoksalno? Kako otkriti sebe kada mi stalno tražimo sebe negde spolja. U jednom momentu putnik prepoznaje put u sebi i na tom putu on se susreće sa sobom. On šalje signal i konstantno vrti svoje frekvencije kako bi otkrio prosvetljenje kako bi se probudio. Dok u jednom momentu taj signal ne bude vraćen…

Kao signal poslat u kosmos tražeći neku inteligenciju koja postoji, koja nam, možda, može doneti odgovore na neka goruća pitanja?

Kada se ovaj signal detektuje kao naš lični signal da ne postoji niko sem nas i da smo mi sami zapravo sopstveni spasioci i putnici, da sve što je poslato i što osvetljava Univerzum jesmo mi sami i da smo upravo tamo dokle nam se širi percepcija.

"Ti vičeš i pećina odzvanja ali ono što odzvanja jeste tvoj sopstveni eho."

Kada se spozna ova istina, prvi odgovor koji nam se javlja:

Da li je moguće da sam ova stvarno-st ja?

Jer je ovde signal taj koji prepoznaje sebe, ovo je svest koja otkriva samu sebe.

Jer šta je postojanje do ja sam?

Iza mene nema nikoga nikakvih bogova oni nemaju adresa niti brojeva prema tome ko je taj koga ja tražim?

Tamo gde sam Ja-ja sam uvek 'sam.

Ali ovo nije uklještena samoća ovo je samoća ispunjenja sobom jer gde god sam 'Ja?

Ja nosim tog sebe. Kasnije kako se buđenje odvija na višem stepenu to sebe se vidi i očitava u drugima ono postaje refleksija sebe u svetu.

Kao mirno jezero koje vraća odsjaj meseca pa se čini da je nekad sam mesec u jezeru.

Baš takva je i refleksija probuđenog čoveka

I posle ovoga probuđeni više nije isti niti se može vratiti u staro odelo.

On se kreće putem za koji on zna da je on 'sam i tu nema apsolutno nikakve sumnje.

Telo ulazi u jedan skroz novi model sve se prepoznaje kao nešto što je uvek bilo tu i prisutno. Samo mi to nismo nigde videli jer nismo videli drvo od šume u kojoj smo se gubili. Probuđeni sada shvata istinu no u zavisnosti od jačine sna on upada i budi se on i dalje ima reakcije i dalje je emotivan, besan i ne kontrolisan ali svaki put posle svake reakcije on zna da to više nije on već su to hemijske reakcije koje se uključuju na spoljašnje utiske- to su njegovi lični demoni.

Onda probuđeni shvata svoju misiju i ulazi u ezoterični rad. On počinje da shvata da mu je to jedini put i da za njega nema drugoga puta sem ovoga on prolazi kroz kaljenje, kroz topljenje kroz svesnu patnju jer u njemu mora sada umreti sve ono što je prepreka na putu svo ono trnje, busenje i kamenje koje nije video i koje mu je zaklanjalo vidik i da je on sam kao i njegovi lični otpori ti koji su ga ograđivali od puta.

On uzima mač (znanje) i kreće hrabro da sklanja sve ono što do sada nije video?

Ali on sada vidi on ima novi vid jer stare oči su te koje su umrle sa starim svetom. On je probuđen on ne nosi više krmelje sanjivog sveta on ustaje i zna da je na putu on sam taj koji je preprečen sopstvenim slepilom.

Sve dok ne postane on sam:

Put istina i život.

Sada ću vam otkriti jednu tehniku i zove se 'Tehnika hodajuće meditacije koju možete praktično koristiti uvek kada se setite?

A što je više budete upražnjavali ako imate sreću svakako da je osvestite onda će ona nesumnjivo postati deo vašeg života koji će vas oslobađati psiholoških pesama.

Hodajuća meditacija

Probajte kada pešačite da pratite vaše korake. Dakle isključite um stavite ruke na leđa i ukrstite ih u laktovima kako bi prednji torzo bio čvrst, poput budističkih zen majstora. Ispravite kičmu i blago uvucite bradu ka unutra.

"Ova poza se koristi kao meditativna hodajuća poza kada se korača jer je um u kontemplativnoj fazi. Ovde se rukama ne koristimo jer ruke uvek prate umne fluktuacije već su ovde ruke vezane i one odaju položaj uma koji je u kavezu".

Uglavnom kada pričamo imamo uvek potrebu da objašnjavamo nekome no nekad možete primetiti da kada vidite prolaznike koji hodaju kao i vi sami, da nekad objašnjavaju samo što ne otvaraju usta? Već ih otvaraju u sebi imaju tikove pa ponekad i grimase jer su u neprestanim unutrašnjim dijalozima.

Ovde kroz ovu tehniku ruke su nam u (lockdown fazi) na leđima što bi značilo zaključan um (katanac). U početku može biti teško naročito ljudima sa jakim unutrašnjim psihološkim pesmama dok sa vremenom ne naučimo da se koncentracijom odvojimo od njih i uživamo svesno u umnoj bistrini.

Neka vam pažnja bude uokvirena u nogama hodajte polako kao starci, dok ne steknete jači fokus u nogama. Osetite svaki korak, osetite zemlju pod stopalima, kada zakoračite neka vam korak bude pun kada koračate neka stopalo bude kao jak otisak, osetite da ste svakim atomom zgazili zemlju kao magnetom. U jednom momentu osetićete strahovitu povezanost sa zemljom.

Jer kako drugačije naći spas od strujnog udara?

To zna svaki električar da se jednostavno kroz zemlju pošalje sve i taj proces koji nas spasava od koltareralne štete se naziva uzemljenje. Zato je ovo savršena vežba za uzemljenje kako da se pošalje psihološki impuls u zemlju kako vas ne bi pržio u moždanim membranama i kako bi se uravnotežili i pronašli pravu snagu hodanja.

Kada se ova vežba praktikuje svaki put pola sata dok šetate naći ćete se u jednom momentu u praznini gde se samo korak i telo primećuju kao mehanizam koji se kreće.

Ovde prestaje umor dok se samo u nogama oseća nešto poput oslobođene dinamične struje koja teče i ovakvo hodanje vremenom postaje veština. I kada spoznate svoj pun korak (svesni korak) kada ste prisutni u putu, dobijate jedan novi vid snage.

"Jer energija uvek teče tamo gde nam je pažnja".

Ovo je veliko otkriće jer su nam misli i fokus stalno u glavi, utopljene u misaone sadržaje koji strahovito uzimaju energiju dok nam fokus nikada nije na putu.

Mi hodamo uglavnom poput zombija

(brbljivih umova) nesvesni uvek kretanja jer smo zarobljenici u našim mentalnim kavezima.

Boli nas telo bole nas noge, bole nas kosti jer nam je pažnja uvek na drugim stvarima sa kojima ne umemo da se dogovorimo.

Ovo je savršena vežba kroz nju ćete otkriti mnogo toga u sebi što niste znali i uvideti koliko je um zaista poguban poput giljotine na koji svakoga dana stavljamo glavu. Ovde je glava na drugome mestu ona je fokusirana sila koja pokreće i prepoznaje sebe u svom sopstvenom hodu. Tek posle ove prakse i određenog vremena videćete koliko ste nepravedni prema sebi i koliko uopšte niste ekonomični prema sebi?

I koliko se energija rasipa svakog sekunda svakog sata svakoga minuta. Pola sata svesnog hodanja je najlepši poklon sebi kada se izvežba.

Ja sam ovako prelazio kilometre i kilometre tamo gde su drugi stajali ja sam nastavljao shvatio sam da nije problem u opterećenom telu već u opterećenom umu.

"Kada je glava ispražnjena telo je ispunjeno silom".

Putnik je taj koji otkriva svet dok na kraju ne bude on 'sam taj koji biva otkriven.