U jednom selu – seljani se prozlili. Takvu dozu zlobe teško da su mogli da zamisle kod njih, jer su do pre samo par meseci svi živeli u ljubavi i slozi.
Zajednički su gradili puteve, obnavljali izvore, podigli crkvu, ogradili groblje…
Ništa nije bilo teško dok je sloga trajala.
A onda kao da je neko “ugasio svetlo.” Nestalo je ljubaznosti i poštovanja među njima.
Počeli su gordljivi pogledi.
Laž i sujeta su ovladali. Jedni druge da ne vide.
U crkvu je išao retko ko, sveštenik je bio očajan. Pokušavao je da ih dozove pameti. Išao od kuće do kuće.
Pozivao ih je u crkvu, ništa nije vredelo.
Tvrdoglavili su se toliko da se činilo da je dobro, u ovom selu, zauvek izgubilo bitku.
Jedne nedelje u seosku crkvu dođe stranac, elegantno obučen. Odsluša jutarnju službu. Bio je sam. Nakon službe, javi se svešteniku i požele da porazgovora sa njim.
- Oče, gde Vam je narod? Na današnjoj službi ga ne bi, a danas je nedelja…?! – začuđeno upita došljak.
- Istina je, videli ste i sami… Sve činim da ih vratim Bogu, ali ne ide. Neverovatno, do pre nekoliko meseci crkva je bila puna, činilo se da su sloga i solidarnost srednje slovo ovog naroda. Bilo je pravo uživanje biti sveštenik u ovom mestu…
- Šta se onda desilo…? Da li je bilo kakvog krupnijeg razloga koji je mogao da ih razrodi?
- Da, moguće je da je to uticalo. – zamisli se sveštenik – Naime, došlo je do otkupa zemlje pored autoputa. Veći broj njih je dobio velike novce za zemlju za koju nisu praktično ni znali gde im je. Niko te livade nije ni kosio. Bile su pune parazita, zvali su ih “metiljave livade”. Neki nisu te parcele ni preveli na sebe od predaka koji su u međuvremenu preminuli. Neke deobe nisu sprovedene. Sudovi su imali pune ruke posla. Došlo je do zavade u porodicama, familijama, među susedima… Ljudi su postali zavidni, pakosni. I krenulo je nadmetanje u glupostima – šta bi ti mozgovi inače bolje smislili: te ko će veću kuću da napravi, te ko će bolji auto da kupi, ko će skuplju svadbu da sprovede… Ma sve je ovo nedostojno za priču. Nekoliko ljudi je platilo glavom tim i takvim glupostima.
- Pa jel’ ta pomama završena?
- Uglavnom jeste. Ima, doduše, još pola atara koja je sa druge strane autoputa, ali nisam vam ispričao drugi deo te pohlepne priče. Veći deo tih ljudi koji su prodali livade ostao je bez novca. Ti ljudi su postali predmet podsmeha, a teško se mire sa vraćanjem na staro. Stiglo ih je ono: “Dabogda imao, pa nemao…”, e to silaženje “s’ konja na magarca” ne mogu da prebole. Sramotu od lakomisleno potrošenog novca teško preživljavaju.
- Pomno sam Vas saslušao dragi prijatelju. Vidim da Vam je stalo da pomognete žiteljima ovog mesta. Dok ste pričali rodila mi se ideja, koja bi možda mogla da pomogne ovim ljudima.
- Samo recite, nema toga što ne bih učinio da pomognem ovom mestu. Voleo bih više nego iko da se sloga i ljubav vrate među ove ljude.
- Oče, recite mi gde se ti ljudi još okupljaju osim u crkvi i kafani?
- U Domu mesne zajednice. Tamo može da stane oko 200 – 300 ljudi.
- Evo šta ćemo: pustite vest u narod da će u sledeći petak u ovom mestu gostovati neko od poznatih pevača ili glumaca. Koncert – predstava će početi u 20,00 časova i biće potpuno besplatna. Vi se potrudite da meštani ispune Dom a ostalo prepustite meni. – autoritativno reče stranac.
I bi šta bi.
Sveštenik je uspeo da plakatiranjem i pozivima ispuni Dom mesne zajednice. Tajanstveni stranac je došao u 20,15.
Elegancijom i gospodskim držanjem potpuno je odudarao od prisutnih. Ušavši u Dom mesne zajednice uputio se pravo prema bini. Pozdravi se sa sveštenikom, uze mikrofon i zagleda se u prepun Dom. Zavladala tišina.
- Dragi prijatelji, imam za vas dve vesti jednu lošu i jednu dobru. Prvo ću vam reći lošu: večerašnji nastup je otkazan zbog bolesti pevačice koja je najavljena…
- Ua, ua…!!!
- Znali smo da je prevara…!
- Pa čim je džabe…! – Uzvikivali su razočarani seljaci.
Nekolicina ustade i krete ka izlazu.
- Čekajte! Niste čuli dobru vest… – povika stranac.
Ljudi se okretoše ka njemu u iščekivanju da čuju drugu – dobru vest.
- Čuo sam da ste, dobrim delom, dobrovoljnim radom izgradili vodovod u vašem mestu. To me je obradovalo i predlažem vam da na sličan način izgradite i kanalizaciju. Ja sam predstavnik jednog donatorskog fonda iz Amerike. Mogu da vam ponudim donaciju: besplatan iskop i cevi za glavni vod i cevi za vaše sokake. Donacija obuhvata i uređaj za prečišćavanje vode. Vaše je da iskopate kanale u sokacima što mislim da i nije neki veliki poduhvat pošto ste većinom na uzvišici. Organizujte se brzo, jer ako kanali ne budu za mesec dana iskopani – donacija ću dati susednom mestu. Vidimo se za mesec dana. Vaš sveštenik ima moj broj telefona, bićemo u kontaktu.
Stranac to izgovori i krete ka izlazu, a ostali ga ispratiše otvorenih očiju i usta.
Na putu do automobila sustiže ga sveštenik koji ga upita:
- Prijatelju, dao si veliko obećanje. Kako ću pred ove ljude…? Ja nemam Tvoj broj telefona…
- Ne brinite pope, biće sve dobro. Imam ja Vaš broj telefona, čujemo se i vidimo.
Okupljeni ljudi u Domu su se sporo razilazili. Ubačena im je sjajna vest u glavu, sada su samo pričali o kanalizaciji. Brzo su zaboravili propuštenu zabavu. To je bila njihova muka i decenijski san, ali su znali da je to veoma skupa investicija. Sada im se ostvarenje tog sna pruža kao na dlanu. Sve ono što im se događalo u predhodnih nekoliko godina, davalo im je za pravo da je to moguće. Tada se pojavi i njihov predsednik sela koji je, čuvši priču, odmah za sutradan zakazao Zbor građana da bi se dogovorili o početku radova. Pozvaše i sveštenika.
U subotu ujutro zazvoni sveštenikov telefon. Pogleda – nije bilo identifikacije.
- Halo.
- Pomoz Bog, oče.
Sveštenik prepozna glas stranca koji je sinoć meštanima obećao kanalizaciju.
- Bog Ti pomogao prijatelju. Danas je Zbor građana, pitaće me meštani o donaciji, šta da im kažem…?
- Oče, slušajte me pažljivo: Nakon našeg prvog viđenja, ja sam se raspitao šta je najveći zajednički problem Vašeg mesta i saznao sam da je to kanalizacija. Ne postoji nikakav donatorski fond, to sam izmislio. Ali u Vaše meštane je sinoć ponovo ubačeno magično seme zajedništva. U njihovim srcima se razgorela želja za zajedničkim dobrom. Izborna godina je, a opštinske vlasti se uvek u to vreme dodvoravaju narodu, pa eto imate sve elemente, vi samo sklopite kockice. Sada je sve na Vama. Ovim poduhvatom možete da povratite izgubljenu slogu i ljubav Vaših meštana. Pozdravljam Vas.
Stranac je prekide vezu, a sveštenik zaleđen ostade sa telefonom u ruci. Pogledao je još jednom na ekran – nije bilo identifikacije broja sa kojeg je zvato. Sveštenik brzo dođe sebi i oseti kako mu srce jako lupa. Misli su mu brzo strujale kroz glavu, sa velikim pitanjem: - ŠTA SADA…!?
Vruć krompir mu je bio u rukama. Sve može da bude i dobro – ako se kockice slože, ali mučila ga je misao što mora da laže. Iznad svega je mrzeo laž, a bez nje se sada, izgleda, nije moglo. I šta ako se kockice ne slože, pa pođe naopako…?!
U tom času naiđe predsednik mesne zajednice, inače njegov veliki prijatelj. Vide uznemirenog sveštenika, pa ga upita:
- Pomoz Bog oče, kakva te muka stisla?
Sveštenik mu brzo izloži čitavu situaciju. Predsednik se, od iznenađenja, stropošta na stolicu, zamisli se, pa reče:
- Zovem iz ovih stopa potpredsednika opštine, da vidim ima li budžeta za ovakvu akciju…?
Pozva on potpredsednika opštine koji mu kratko saopšti da je opštinska kasa prazna i da ne računa na to.
Očaj je zavladao njima. Bili su na dohvat ruke da vrate atmosferu sloge i ljubavi u selo, pri tom i da urade kapitalno delo za sve njih. Sinoć je sve bilo tako blizu, a sada je sve tako daleko.
Ponovo zazvoni sveštenikov telefon. Ponovo onaj stranac.
- Oče približava se Zbor građana, šta ste smislili…?
- Jaooo nesrećo u šta si nas uvalio…!?! Nemamo rešenja… Opština nema para…!
- Uvek možete da odustanete, proglasite me prevarantom, i – sve po starom. Sebe ste “oprali” bacivši anatemu na mene, ali ste ispustili šansu. Ja vam predlažem da počnete sa radovima, a rešenje će već doći… Doviđenja.
Prekide se veza.
- JAOO KUGO…! – Jaukao je pop iz glasa.
Bez obzira na sav gubitak sloge i ljubavi u selu on je ipak mirno živeo, a dopustio je da mu ovaj čovek unese nemir u dušu.
Šta mu je trebalo da se upušta u sve ovo. Mislio je grozničavo…
Većao je sa predsednikom sela i, na kraju, odlučiše da ipak ćute o svemu i puste radove da krenu.
Održa se Zbor građana. Dogovoriše se oko podele trasa za kopanje. Narod razdragan, atmosfera kao nikada.
Jedino su pop i predsednik mesne zajednice upadljivo ćutljivi i rezervisani.
Kopa se uveliko u selu, priča se po okolnim selima kako su dobili donaciju iz Amerike, vreme prolazi ali cevi nikako da pristignu. Skoro da je kopanje bilo gotovo kada popu ponovo zazvoni telefon. Opet tajanstveni stranac.
- Pomoz Bog oče. Kako idu radovi…?
- Bog ti pomogao. Kako si nas uvalio u ovo zlo sada nas i vadi…! Nemamo rešenja, šta ćemo sada…?! Možemo da se selimo i ja i predsednik mesne zajednice… – usplahireno će sveštenik.
- A kakva je atmosfera u selu, među ljudima…? – Upita stranac.
- Ma atmosfera je nikada bolja, ali kada im saopštimo loše vesti, sve će pasti u vodu…
- Ne dajte se oče, molite se, Bog pomaže vredne ljude.
Molio se, siromah pop, ali rešenja niotkuda.
Iskopaše seljaci rečene im kanale. Zbor građana je u subotu, a predsednik mesne zajednice i sveštenik u panici. Kuda sve nisu išli i tražili rešenja, pisali ambasadama, agencijama ali niko toliko novca nije imao. U pitanju je bio čitav milion evra – za njih nedostižna suma. Naposletku, odlučiše da izađu pred narod sa istinom, pa kud puklo da puklo.
Poče Zbor građana, okupila se puna sala seljana koji su očekivali nastavak radova kako bi finalizovali čitavu akciju oko izgradnje kanalizacije. Prvi se za reč javi sveštenik, koji veoma razložno i bez prećutanog detalja ispriča čitavu situaciju.
Salom je zavlada muk. Osećali su se prevarenim. Razočarali su se jer ostaju bez kapitalnog projekta, a još će im se i smejati susedna sela koja su do sada pucala od zavisti. Toliki žar i želja, nisu do tada viđeni, sada je sve uzalud…
Niko nije osuđivao ni popa ni predsednika mesne zajednice, verovali su im u potpunosti.
Tada se iz poslednjih redova javi jedan domaćin koji reče:
- Ljudi, mislio sam da ovu vest podelim sa vama na kraju Zbora ali situacija je takva da moram sada da kažem. Pojavio se investitor za drugu polovinu našeg atara, sa druge strane autoputa. Plaća odlično, za čitav taj potez nudi 10 miliona evra.
Odjedanput zavlada oduševljenje u sali Doma mesne zajednice, jer su mnogi od prisutnih imali parcele na tom potezu, ali ovaj domaćin nije završio, tražio je dalje reč:
- Drage komšije, dosta nas ima zemlju na tom potezu, pa predlažem da se odreknemo po 10% od vrednosti zemljišta kako bi smo završili ovu započetu akciju.
Oduševljenje se pojača, svi su razdragano dočekali ovaj predlog. Zajedničkoj sreći nije bilo kraja. Sveštenik i predsednik mesne zajednice se zagrliše.
Oglasi se sveštenikov telefon, stigla je poruka. Otvorivši poruku on pročita: ŠTA SAM VAM REKAO… Poruka je bila sa neidentifikovanog broja.
Tada se za reč javi predsednik mesne zajednice:
- Braćo, ja bih na sve ovo imao jednu molbu hajde da sve ovo obavimo u tišini. Da o načinu finansiranja ove akcije ne pričamo nikom. Neka to bude “tajanstveni donator iz Amerike”.
I ovaj predlog je prihvaćen jednoglasno, aklamacijom.
To veče se nije vodio zapisnik, pa nema pisanog traga o ovom dogovoru, ali je ostala urađena kanalizacija, i – priča, za nauk.
Comments