POD ZEMLjOM JE BOLJE

– Bog da mu dušu prosti… Primi moje saučešće.

– Hvala.

– Pa kako?

– Infarkt… Nikada nije bolovao ni od čega, niti se na bilo šta žalio.

– Naprasne su smrti najgore… moraš da budeš jaka.

…

– Bog da mu dušu prosti… Primi moje saučešće.

– Hvala.

– Pa kako?

– Infarkt… Nikada nije bolovao ni od čega, niti se na bilo šta žalio.

– Eh… jedan iz moje firme isto tako skončao…

…

– Bog da mu dušu prosti… Primi moje saučešće.

– Hvala.

– Pa kako?

– Infarkt… Nikada nije bolovao ni od čega, niti se na bilo šta žalio.

– Drži se…

Isti razgovor iznova i iznova, sa podjednako glupim i bespotrebnim frazama koje se standardno ponavljaju na svakoj sahrani, kao da pokojnikovim najbližima događaj nije dovoljno tragičan. Prepoznavajući u osobi koja prima saučešće glas svoje žene, Rajić se nakon nekoliko ovakvih razgovora trznuo i probudio. Otvorio je oči, ali ništa nije mogao da vidi, svuda oko njega bio je mrak! Da li je oslepeo? Ili je u snu naprasno uveo novu naviku u vidu nošenja maske za spavanje? Proveriće najpre ovo drugo. Bezuspešno! Njegov pokušaj sprečila je nekakva drvena prepreka kojom je bio ograđen, ali bunovan nakon dugog sna nije mogao da dokuči o čemu je reč.

– Bog da mu dušu prosti… Primi moje saučešće.

– Hvala.

– Pa kako?

– Infarkt… Nikada nije bolovao ni od čega, niti se na bilo šta žalio.

– Bog uvek odnosi najbolje…

,,Čekaj, šta? Ono nije bio san?“ – počeo je Rajić po prvi put da sumnja na sopstvenu smrt. Kao i uvek kada je bilo potrebno trezvene i hladne glave razmisliti o nekom problemu, predao se kratkoj seriji dubokih udaha i izdaha. Nakon što je uspeo da se, koliko-toliko, sabere, počeo je ponovo lagano da pokreće ruke, praveći luk oko svog tela. Prepreka je i dalje bila tu!

Neko vreme je, prstima svojih šaka, lagano prelazio preko drvene površine, dok nije shvatio dve stvari: da se nalazi u mrtvačkom sanduku i da južnjaci na večni počinak odlaze oivičeni drvetom izuzetno bednog kvaliteta. Kako je dovde dospeo? Šta se to dešavalo? Čuo je da njegova supruga pominje infarkt. Otkud sad to? Zar se nije redovno bavio sportskim aktivnostima i brinuo o svom zdravlju? Čemu litri popijeni limunovog soka sa medom na prazan stomak svakog jutra? A ostavljen kofein? Šta je sa silnim kapima valerijane? Ali, dobro, desilo se šta se desilo, svakoga može da snađe smrt u nekom trenutku. Glavno pitanje bilo je: zašto je svestan svega oko sebe? Odlučio je da se neko vreme prepusti trenutnoj situaciji. Nad njim su se smenjivale ženice koje su naricale i padale preko sanduka, sa ljudima koji su nešto mrmljali sebi u bradu. Kako je bio topao julski dan, u sanduku je bilo sve toplije i zagušljivije. Na trenutke je unakrsno mogao da čuje prijatno cvrkutanje ptičica i rasprave o ratu u Ukrajini, koje su, kako je vreme odmicalo, sve više dobijale na žustrini. Najednom, ko zna iz kog dela mozga, sinula mu je priča koju je nekada davno pročitao u ,,Politikinom Zabavniku“ o čoveku koga su živog sahranili, ali je uspeo da se u poslednjem momentu probudi i izvuče. Postalo mu je zanimljivo to što je, izgleda, sada on čovek iz ,,Politikinog Zabavnika“. Kao nekoga ko je oduvek voleo slane i neslane šale, još ga je veći talas ushićenja zapljusnuo dok je zamišljao reakciju prisutnih kada bude obelodanio da je ipak živ.

Da li da odmah to učini? Neka, ima vremena. Ionako više voli da u zoru, kad god mu to prilike dopuste, neko vreme ostane u krevetu i, poput Gončarovljevog Oblomova, razmišlja o svemu i svačemu. Boravak u mrtvačkom sanduku postajao mu je sve prijatniji. Probudio se kad je hteo, a ne kad je njegov telefon počeo da svira melodiju alarma; jutro mu nisu unakazili nadređeni, niti su ga u pojam ubile priče njegovih kolega; Jovana iz banke mu ne šalje podsetnik za plaćanje nove rate za kredit, žena ne prigovara, a partijske kolege ne vuku za rukav sa novim zadacima. Konačno živi kako želi! Zar je morao da umre da bi do toga došao, da bi osetio miris slobode (doduše, pomešan sa mirisom voska)? Izgleda da jeste. Kada je sve pojedinosti svoje trenutne situacije sabrao i oduzeo, prelomio je da neće uopšte da obelodanjuje da je živ – pod zemljom je bolje!

,,Pomaže Bog svima!“ – prolomi se prodoran glas sveštenika i prenu polupokojnika iz dubokog razmišljanja. Svi se raziđoše iz sobe u kojoj je Rajić bio položen, a ostadoše samo članovi najuže porodice. ,,Prisustvujem sopstvenom opelu, sjajno!“ – rekao je sebi u bradu polupokojnik.

,,Svjati Bože, Svjati krepki, Svjati besmertni, pomiluj nas

Svjati Bože, Svjati krepki, Svjati besmertni, pomiluj nas

Svjati Bože, Svjati krepki, Svjati besmertni, pomiluj nas

Slava Ocu i Sinu i Svjatomu Duhu i ninje i prisno i vo vjeki vjekov amin…“

***

(Drum! Drum! Drum!)

U sanduku se začuše zvuci nalik na topot. Rajić se trže. Shvatio je da ga je molitva posvećena upokojenju duše njegove i očišćenju od grehova učinjenih u znanju i neznanju uspavala i da se upravo dešava njegovo pokopavanje. I dalje ga je držalo isto raspoloženje: život u sanduku bolji je od života van njega. Grobari su užurbano bacali zemlju preko sanduka, kao da su znali za čitavu situaciju i strahovali da će se Rajić u nekom trenutku predomisliti i duplirati im napor. Zemlja je pokrila i poslednju otkrivenu tačku sanduka, a samo je Rajić znao koliko je teško disati u takvim okolnostima. Grobari su nastavljali da bacaju zemlju, stvarajući kod polupokojnika sve veću nelagodu. Momenat u kome Rajić od polupokojnika postaje ceo pokojnik bio je sve bliži…

,,Džo dinamitaš idol mi je bio

ološ mlatio, pravdu je dijelio,

a mene u selu mlatili su svi

moj pijani babo, ponajviše ti„

Rajić otvori oči i pogleda oko sebe. Kraj njega je ležala supruga, a iz zvučnika telefona čuli su se zvuci kultne pesme ,,Nervoznog poštara“. Tada namrgođeno promrmlja: ,,Vreme je za posao…“