PRIVATNOST U DIGITALNOM DOBU

Ako nemate ništa da krijete, onda nemate čega da se bojite – Iz Programa za svuda prisutne kamere

Ako nemam šta da krijem, onda i nisam neka samosvojna ličnost – Anonimus

Danas se često u raspravama o privatnosti pojavljuju široko prihvaćeni argumenti o besmislenosti privatnosti u ovom našem digitalnom dobu. Kaže se da je ’privatnost mrtva u eri masovne obrade ogromnih količina podataka’; da ’ljudi ne brinu dovoljno o svojoj privatnosti’; da ’privatnost samo štiti loše ponašanje’, a mi koji ’nemamo šta da krijemo nemamo čega da se bojimo’. U svakom slučaju, tvrdi se, da bi svaka restriktivna regulativa o privatnosti bila loše rešenje zato što je „privatnost loša za posao jer sprečava inovacije u oblasti modernih tehnologija“.

Sve ove tvrdnje su ili očigledno netačne ili duboko zavaravajuće. Potrebno je da uklonimo zabune oko toga kako razumevamo privatnosti u vremenu sveopšte prevlasti digitalnih tehnologija. Tek kada nam bude jasno šta je privatnost i zašto je ona važna, možemo započeti konstruktivne razgovare o vrstama pravnih i društvenih pravila kojima želimo da uredimo upravljanje prikupljanjem, korišćenjem, prosleđivanjem i objavljivanjem ličnih podataka.

U najopštijem smislu koncept privatnosti se shvata kao pravo pojedinca da, zaštićen od javnosti, živi kako želi; pravo da uspostavlja odnose sa drugim ljudskim bićima, naročito u emocionalnoj sferi; a sve radi razvijanja i ispunjenja sopstvene ličnosti.

U Srbiji se pravo na privatnost prvi put pojavljuje još u Ustavu iz 1835. godine, što je bilo vrlo napredno, i to ne samo za ono doba, već i u odnosu na status Srbije u tom trenutku (vazalni odnos sa Turskom i opšte shvatanje pojedinca kao podanika a ne kao građanina). Pravo na privatnost određeno je po svojoj suštini rečima:

„Svaki Srbin ima pravo birati način življenja svog po svojoj volji, samo koji nije na opštenarodnu štetu“ (Glava jedanaesta).

Naravno i današnji Ustav Republike Srbije pominje termin privatnost u vezi zaštite privatnosti u sudskim procesima i zaštite privatnosti potrošača, a zaštita podataka o ličnosti garantuje se načelnom formulacijom: “zajemčena je zaštita podataka o ličnosti” (Član 42, stav 1). Isto tako se izričito navodi da se samo zakonom mogu urediti pitanja prikupljanja, obrade i korišćenje podataka o ličnosti (Član 42, stav 2).

Na globalnom nivou pravo na privatnost regulisano je u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, usvojenoj 10. decembra 1948. godine od strane Generalne skupštine UN. Pravo na privatnost određeno je u Članu 12 na sledeći način:

,,Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada”.

Tako je to postavljeno na apstaraktnom i načelnom nivou. Međutim u praktičnom smislu ispostavilo se da je privatnost raznorodan i često zbunjujući pojam, pa se čak može reći da je pravo na privatnost retko bilo u potpunosti dostignuto ili upražnjavano (uživan) tokom istorije.

Zbog svoje složenosti koncept privatnosti se ne može obuhvatiti samo jednom definicijom. Najčešće se objašnjava kroz svoje različite dimenzije, tako da se mogu razlikovati sledeći vidovi privatnosti:

(1) Fizička privatnost - odnosi se na individualnu kontrolu nad tim ko će imati fizički pristup nama, našem privatnom životu ili vlasništvu.

(2) Društvena privatnost - odnosi se na to da kao pojedinci možemo donositi odluke, imati mišljenja i možemo delovati i komunicirati bez ikakvih ograničenja i nadzora.

(3) Psihološka privatnost - odnosi se na naše najdublje individualnu potrebe za sigurnošću i intimnošću.

(4) Informaciona privatnost - odnosi se na to da može kontrolisati ko će imati pristup našim ličnim podacima.

Do kraja 20. veka privatnost se uglavnom shvatala kao fizička i društvena privatnost. Sve se dramatično promenilo krajem 20. i početkom 21. veka kada u prvi plan dolazi informaciona privatnost. U tom periodu dolazi do digitalno-informacione revolucije koja je toliko snažna i toliko remetilačka u svim oblastima života kao što je to bila i industrijska revolucija u 19. veku.

Naša privatnost je sada postala ugrožena na načine i u obimu koji je prosto neshvatljiv zdravoj pameti. Preduzeća prikupljaju do sada nezabeležene količine naših ličnih podataka, evidentirajući artikale koje kupujemo u supermarketu, knjige koje kupujemo onlajn na mreži, naše surfovanje Internetom, društvene mreže koje koristimo, finansijske transakcije koje obavljamo, video zapise koje gledamo i još mnogo toga iz našeg svakodnevnog života. Skoro svaka organizacija i kompanija sa kojima stupimo u neki kontakt sada ima na tone podataka o nama. Podatke o nama poseduju i kompanije za koje nikada nismo ni čuli.

Digitalni dosijei o našim životima i karakteristikama naše ličnosti sakupljene su u velikim bazama podataka i pažljivo se proučavaju i analiziraju kako bi se doneli određeni sudovi o nama: Koje ćemo proizvode verovatno želeti da kupimo? Koliko smo dobri kupci? Kolika je verovatnoća da ćemo vratiti artikle ili se žaliti službi za reklamacije? Da li imamo dobar kreditni rejting? Da li smo interesantni državnim bezbednosnim agencijama?

Tolika količina podataka postala opasna po našu privatnost jer su lični podaci vrlo podložni zloupotrebi i teško ih je čuvati, a žele ih mnogi - od kriminalaca do osiguravajućih društava i obaveštajnih agencija. Što se duže naši podaci čuvaju i što se više analiziraju, veća je verovatnoća da će na kraju biti iskorišćeni protiv nas.

Poučna je istorija o tome kako smo došli dovde da se naša svakodnevna životna ponašanja pretvore u podatke koji govore mnogo o nama, o našim navikama i sklonostima. Kada koristimo digitalne tehnologije ostaju usputni zapisi o tome kada i gde smo nešto radili. Na početku digitalnog doba ovi podaci nisu korišćeni u komercijalne svrhe (ili se uopšte nisu koristili ili su korišćeni kao povratna informacija za poboljšanje usluga za korisnike). Glavni protagonista ove priče o transformaciji usputnih podataka u izvor zarade jeste Gugl.

Gugl se od od običnog Internet pretraživača (search engine) postepeno transformisao u sveobuhvatnu digitalnu platforma koja nas je svojim digitalnim pipcima potpuno obuhvatila.

Kad nam je Gugl ponudio mogućnost da skladištimo svoje kontakte na mreži, zauzvrat je mogao da proceni veličinu, snagu i kupovnu moć naše društvene mreže. Kad je izbacio na tržište svoj program Mapa i besplatno dao GPS i uputstva za vožnju, mogao je da prati kuda idemo svojim kolima. Gugl je želeo da prati koga zovemo pa je napravio je Gugl glas kako bi to postigao. Ne samo što je sada mogao da prati svaki naš telefonski poziv već je transkribovao poruke naše govorne pošte primenom softvera za prepoznavanje glasa i glasovnu transkripciju.

Gugl je napravio i operativni sistem Android i dao nam da ga besplatno koristimo. Međutim to je digitalna varijanta Trojanskog konja - Gugl sada može da nas prati svuda, gde god da smo krenuli sa svojim „pametnim“ telefonom.

Može se čak bez ikakve rezerve tvrditi da nas Gugl sada poznaje bolje nego što sami sebe poznajemo. I, ako nam to već i nije ranije bilo sasvim jasno, mi nismo Guglov korisnik; mi smo njegov proizvod, ili još preciznije - mi smo postali sirovina za proizvode koje on prodaje drugima.

Naši podaci, koji su se do tada koristili samo za poboljšanje Gugl pretraživača, počeli su da se koriste za personalizovane oglase. I Gugl je počeo da prodaje podatake o nama, odnosno da prodaje moć uticaja na nas. Tako je nastala ekonomija podataka kao poslovni model. Oglašivači su postali Guglovi klijenti.

Ovaj novi poslovni model koji su usvojile i mnoge druge tehnološke kompanije, nažalost, nije na vreme regulisan. Američki Kongres je početkom 21. veka bio pred usvajanjem propisa o privatnosti, koji su trebali da uvedu red u ovakav način poslovanja, ali sve je to poremetio teroristički napad na kule Svetskog trgovinskog centra 11. septembar 2001. godine.

Preko noći propisi o privatnosti su se odloženi a fokus je postala bezbednost. Kongres Sjedinjenih Država usvojio je Patriotski zakon (Patriot Act), pokrenuo Program praćenja terorizma (Terrorist Screening Program) i doneo niz drugih mera koje su povećale nadzor. Mnoge od preduzetih inicijativa bile su tajne - tajni zakoni, tajni sudovi, tajne politike.

Obaveštajne agencije su dobile proširena nadzorna ovlašćenja pa su mogle zahtevati kopiju svih ličnih podataka koje su korporacije prikupljale. Jednom kada se i vlada zainteresovala za lične podatke, nije više bilo motiva da se reguliše privatnost. Upravo suprotno: što je više preduzeća koja prikupljaju podatke, to je moćniji nadzor koji vlade mogau sprovoditi, a to bi navodno moglo sprečiti terorističke napade.

Većina svetskog Internet saobraćaja prolazi kroz infrastrukturu ili tehnologije koje su pod kontrolom SAD. To znači da Američka bezbednosna agencija (NSA - National Security Agency)može da nadgleda gotovo svakog korisnika Interneta širom sveta.

Rezultat ovog masovnog nadzora bio je taj da je na globalnom nivou dato još više prava moćnima (vladama i tehnološkim kompanijama), a drastično je narušena privatnost običnih građana. Najžalosniji aspekt ovakvog razvoja stvari jeste u tome što ovako veliki gubitak privatnosti nije pomogao u sprečavanju terorizma. Kongresna komisija za pregled obaveštajnih i komunikacionih tehnologija, na primer, nije pronašla nijedan slučaj u kojem je masovno praćenje telefonskih razgovora predupredilo neki teroristički napad.

Pandemija korona virusa nam je pokazala isto što i nadzor nakon 11. septembra: krize su opasne za građanske slobode, pa i privatnost. Kada je počela pandemija, velike tehnološke kompanije su vrlo brzo ponudile vladama širom sveta mobilne aplikacije za praćenje kontakata zaraženih osoba kao pomoć za suzbijanje pandemije koronavirusa.

Da li su takve aplikacije koje omogućuju totalni nadzor prave stvari koje su potrebno u ovoj situaciji? Građanske slobode žrtvuju se bez odgovarajućih garancija da će biti vraćene posle krize. Izuzetne mere preduzete u najezdi panike uglavnom ostaju dugo na snazi nakon što se krizna situacija završi.

Možda je baš sada pravo vreme da pažljivo razmislimo u kakvom svetu želimo da živimo kada pandemija ostane iza nas. Svet bez privatnosti je opasan i potrebno je da se uredi i reformiše globalni ekosistem velikih podataka. Ako se nastavi ovakav trend da se tehnološkim gigantima dozvoljava da se šire bez uspostavljanja strogih pravila oko toga šta sve mogu pretvoriti u podatke i šta mogu raditi sa tim podacima, uskoro će biti kasno za povratak privatnosti.

Ako se na globalnom nivou ništa ne preduzme protiv masovnog oduzimanja privatnosti čeka nas još ekstremnija verzija društva nadzora od onoga u kojem danas živimo. Čeka nas svet u kojem će svaki naš korak, izgovarena reč, pretraživanje na mreži, kupovina, prevlačenje prstom po pametnom telefonu – biti sniman, analiziran, i podeljen sa vladama i kompanijama. Dronovi i sateliti posmatraće nas odozgo. Kamere za prepoznavanje lica će nas identifikovati gde god da idemo. Vlasti će pratiti šta činimo, u kojim protestima učestvujemo. Policija, organi javnog zdravstva, obaveštajne agencije i nadzorne kompanije dobijaju ove informacije.

Vlasti nas uveravaju da se naši podaci koriste za sprečavanje pandemija i terorističkih napada. Ali, treba da znamo da se koriste i za mnogo više od toga. Da li možemo da verujemo da ove informacije neće doći u ruke možda nedobronamernih aktera koji žele da utiču na nas, da nas ucenjuju i da nas kontrolišu? Koristeći prednosti digitalnih tehnologija činimo sebe ranjivim na načine koje ne možemo u potpunosti razumeti ili predvideti. Naši podaci omogućavaju državnim i privatnim moćnicima da donose odluke o tome kako da se odnose prema nama. Bilo da želimo da dobijemo posao ili uzmemo kredit koji nam je potreban, o tome se odlučuje na osnovu prikupljenih podataka i skrivenih algoritama za procenjivanje i predviđanje.

Sve ovo govori koliko je privatnost važna. Nadzor potkopava našu sposobnost da razmišljamo svojom glavom, da živimo svoj život na svoj jedinstven način, kako mi smatramo da treba; da idemo gde želimo, donosimo autonomne odluke koje odgovaraju našim posebnim potrebama, okruženju i mestu u istoriji. Nadzor je izvor prikrivenog pritiska koji ugrožava individualnu slobodu. Neki tvrde da to nije ništa manje od napada na samu ličnost – smanjuje našu sposobnosti da odredimo ko smo i šta smo kao jedinstvene i neponovljive osobe.

Takođe treba naglasiti i društvenu vrednost privatnosti. Dobrobit društva i pojedinaca neraskidivo su povezani. Kada se individualne slobode i prava štite i unapređuju, sa razumnim zakonskim ograničenjima, društvo u celini ima koristi. Shodno tome, napade na privatnost bismo mogli ocenjivati u smislu njihovog uticaja na funkcionisanje društva kao celine. Ako se naša privatnost svakodnevno krši to može potkopati našu sposobnost i volju da se ponašamo kao građani i da aktivno učestvujemo u društvu. Mi se tada osećamo ranjivo i nerado ulazimo u odnose sa svojom neposrednom okolinom ili sa moćnim institucijama, poput korporacija ili državnih institucija. Ali društvo ne može skladno da funkcioniše ako se njegovi članovi ne osećaju sigurno, ako se boje da će im neko nauditi ili ih iskoristiti. Društvo se oslanja na osećaj svojih pojedinačnih članova da oni imaju šta da dobiju od društva, a da svojim doprinosom grade društvo. Kada su pojedinci nepoverljivi to stvara povrtnu petlju negativnih informacija: oni manje učestvuju u društvu, grade slabije i manje veza, pa time i oni manje dobijaju od društva a i društvo od njih. Potreban nam je taj prostor sigurnosti koji privatnost pruža, kako bismo se osećali udobno i bili produktivni članovi društva

Jasno je da svet u kojem možemo uživati u privatnosti ne treba da bude lišen tehnologija. Samo nam trebaju prave tehnologije sa odgovarajućim pravilima - takve gde smo mi njeni korisnici a nisu to ni oglašivači, ni prenosioci podataka, a ni državne agencije. Dobra tehnologija poštuje naša prava i štiti našu privatnost.

U poslednje vreme pojavljuje se sve veći pritisak javnosti na tehnološke kompanije da počnu ozbiljnje da se odnose prema privatnosti svojih korisnika. Mnogi, počev od naučnika , profesora, građanskih aktivisti i zakonodavaca, počinju sve aktivnije da se zalažu za donošenje strožijih propisa koji bi mogli bolje da zaštite našu privatnost. Potrebno je, sa jedne strane, mamutske tehnološke kompanije ograničiti u tome šta mogu da rade sa našim podacima, a sa druge, da se osnaži pozicija nas kao pojedinaca da možemo imati bolji uvid ko sve ima podatke o nama i da možemo kontrolisati kako se oni koriste.

Ohrabrujući primer propisa koji to u velikoj meri omogućava jeste regulativa u Evropskoj uniji - Opšta uredba o zaštiti podataka (GDPR – General Data Protection Regulation). Uredba je počela da se primenjuje od 25. maja 2018. godine i već je pokazala veliki pozitivan uticaj na razvoj zakonodavstva u oblasti zaštite podataka o ličnosti na globalnom nivou.

Uredbom je pojedincima omogućena kontrola nad njihovim podacima, a uveden je i sistem strogih (finansijskih) kazni za slučajeve zloupotrebe podataka o ličnosti. Koliko se u tome uspelo pokazaće analiza buduće praktične primene u zemljama EU.

U Srbiji je u novembru 2018. godine donet Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, a počeo je da se primenjuje od 21. avgusta 2019. godine. Zakon je praktično kompilacija GDPR-a (osnovna načela, principi i ciljevi koji se zakonom žele postići u skladu su sa GDPR-om). Posebno interesantna tema bila bi detaljna analiza problema njegove praktične primene u pravnom sistemu Republike Srbije. Bez obzira na sve mane u njegovoj primeni, to je dobar korak u ispravnom pravcu.