ROMANIJA – SOKOLOV PUT

Planinarenje nam nije bilo dovoljno. Ekipa dobra, stara, okupila se ponovo i krenula u novu ekspediciju.

Kuda bismo mi? U Hercegovinu, naravno. Više ni ne brojimo. Kao da svi putevi vode tamo…

Do sada uvek južni delovi, planinski vrhovi, same stene, fascinantni pogledi i opet nedovoljno da tu i stanemo. Put nas vodi u malo severnije krajeve, u srce Romanije tačnije, nedaleko od Sarajeva na feratu Sokolov put.

Stene su tu kao i uvek, one su taj detalj i motiv koji nas pokreće kao ekipu. Ipak, pre nego što do njih dođemo moramo proći kroz šume Romanije. Vlasenica, pa Han Pijesak, ulazak u prirodu. Oseti se svežina, zraci sunca koji pokušavaju da se probiju kroz guste krošnje, krivine koje vode kroz te predele, doprinose celokupnom utisku i donose smirenost koja će nam, ispostaviće se kasnije, biti itekako potrebna.

Da ne dužim previše, uz prethodni dogovor sa Simom, našim drugarom i vodičem u ovoj našoj avanturi, nalazimo se u planinarskom domu “Crvene stijene”, podno same ferate na koju idemo. Dolazimo tamo pre njega, dovoljno da se upoznamo sa detaljima koje vidimo na tabli na ulasku u dvorište doma i psihički pripremimo za ono što sledi. Straha nije bilo, samo nervoza u iščekivanju onoga što će svako od nas četvoro da doživi prvi put u životu. Ubrzo je stigao i Simo pa smo se posle opremanja uputili kroz šumu do početne tačke.

Neobavezno ćaskanje dobro utabanom stazom, petominutno probijanje kroz drveće i drvena klupa koju smo zauzeli čim smo je videli kao da nam je duša u nosu, označila je prvu pauzu. Ono sto nismo znali je da se baš pored te klupe nalazi stena koja označava maločas pomenutu polaznu tačku. Potpuno uspravna, 90 stepeni stena, na momente i više od toga, previsoka, neka sajla koja ne uliva poverenje, a mi sa pojasevima i par karabinera na sebi tuda treba da prođemo…?!

Rekoh da straha nije bilo. E pa slagao sam. Tresao sam se kao prut. Simo je objašnjavao kako se šta koristi, do najsitnijih detalja i sve je bilo jasno do momenta kada je rekao da ja idem prvi kao najniži u ekipi. Ipak ponosan što sam ja taj koji probija led i što ću ja svima pokazati kako se ovo radi, odvažno pružam korak ka prvom klinu, a potom zaboravljam istog momenta sve sto sam čuo, Tabula rasa.

Prvih par stubišta sam prošao nekako, nije tu ni bila neka visina da bi bilo nekih problema. Ostali kreću za mnom, a ja, sada već na nekih 10-ak metara od zemlje osećam drhtanje nogu. Kao kada se nezgodno naslonim negde, pa noga podrhtava. Samo što sada stojim čvrsto na klinovima, ali noge ne slušaju. Adrenalin probija granice do kojih je do sada išao. Nemam pravo na kuknjavu, zbog toga sam i došao. Rade ruke, noge ih prate, prebacujem se sa sajle na sajlu, hvatam ritam i posle prve stene i kraće pauze – strah je nestao i pretvorio se u neverovatno uživanje.

Prepustio sam prvo mesto Milici dok su Andrija i Voja ostali iza mene. Ta prva stena, mesto gde još uvek možeš da odustaneš, mesto gde i dalje vidiš tlo, donela nam je strah, nervozu i erupciju adrenalina. Prošli smo je, tla više nema, a mi kao opijeni jurimo dalje. Dalje idemo još malo na gore, negde i preko 90 stepeni, telo radi punom parom. Neke delove prolazimo da ih nismo ni osetili a onda naiđe momenat gde moramo da se dobro pomučimo kako bismo se prebacili s klina na klin. Nije mi se jednom desilo da zaboravim da se prebacim sa sajle na sajlu i ostanem “zarobljen” na pola puta izmedju dva klina.

Imali smo lagan tempo, prihvatljiv za prvi put, odbacivali smo se od stene, radili špage kako bismo išli u stranu, naravno sve to kada smo se konačno svi opustili. Na pola puta - nov “problem”. Moramo preći sa jedne stene na drugu. To i ne bi bio neki problem da između njih nije provalija od nekoliko desetina metara i da nisu povezane jednom sajlom po kojoj moramo da hodamo kako bismo došli do cilja. Da ponovim, nemoguće je vratiti se nazad. Jedna sajla po kojoj se hoda i dve sajle metar iznad koje služe za pridržavanje i obezbeđivanje karabinerima. Nogu pred nogu. Iako je vetar bio izuzetno slab oseti se svaki nalet kao da je tornado pored.

Lelujam levo – desno, ali uz dozu opreznosti hvatam se za spasonosni komad metala koji je na kraju prelaza i nastavljam penjanje uz stenu koja je opet izuzetno strma i koja se brzo završava i opet nas tera da pređemo na drugu stranu. Ovaj put ne sajlom nego visećim mostom. Na oko pomalo strašan, ali posle prelaska preko sajle on nam je došao kao lakši trening. Delili su nas metri do kraja, pogled iza i ispod nas je bio impozantan, nestvaran. Na kraju, kad sam se otkačio sa poslednje sajle bilo mi je pomalo i žao što je kraj posle skoro 3 sata penjanja, iako sam tokom uspona na momente želeo da se sve što pre završi.

Po završetku smo još malo uživali u pogledu na planine oko nas i uputili se nazad kroz šumu do doma na osveženje i odmor. Odradio je Simo fantastičan posao sa nama amaterima, nije mu to bilo, naravno, prvi put.

Njemu još jednom hvala.

Ferata SIKOLOV PUT je neke srednje kategorije, nisam siguran da bih smeo da idem na neku težu. Vreme će pokazati, za sada je ovo dovoljno, ali apetiti rastu, ko zna kuda će nas životni put dalje voditi…