Nije to bio dan k'o i svaki drugi.
Svakog 9-og decembra naša porodica obeležava porodičnu Slavu, Svetog Alimpija Stolpnika. Porodična svečanost.
Srbi, kao ni jedan drugi narod – koliko znam, slave porodične Slave: Svetog Nikolu, Svetog Arhanđela Mihajla, Svetog Jovana, Đurđevdan, Mitrovdan, Đurđic i druge. Tradicija, od davnina... Uvek smo se radovali tom danu. Dođu prijatelji, rodbina... Vremenom se »istrijerilo«.
Ostali su zaista pravi.
Mnogi nedostaju. Baš nedostaju...
Ove godine, nekako je sve drugačije. Morali smo doći na posao. I Zorica slavi, Duda je bila neophodna u kuhinji da se posao obavi. U redu. Nije to prvi put da plaćamo danak tome što smo preduzetnici.
Vlajko – prvi put sam u crkvi. Oči u oči s' popom. Snalažljiv je on, ne brinem.
A i neka, svi se lagano uigravamo za neke buduće role.
I tako...
Dan je krenuo.
Petak.
Pa, SREĆNA NAM SLAVA – rekosmo jedno drugom i pođosmo.
Duda je odmah jurnula u kuhinju, ja u sređivanje dnevnog menija i slanje istog. Internet je čudo. Puno nam pomaže u poslu... Taman sam sve skockao, objavio dnevni meni na fejsbuku, kad – dođe Peđa. Prijatelj, komšija, brat...
Navukao se na našu kuhinju. Nosi i svojima: ćerki i supruzi, koji zbog svojih poslova ne stižu da kuvaju...
»Ko je spremao sarmu u sredu...?« - upita on, kobajagi strogo, zavalivši se u stolicu ispred.
Pogledah ga, ''ozbiljan''... Da nismo napravili neku grešku, prvo mi prostruja kroz glavu. Nemoguće...
U tom ulazi Duda. On ponovi pitanje, gledajući u nju.
»Što, jel’ nešto nije bilo dobro?« - uz osmeh, sigurna u sebe, pitanjem odgovori Duda.
»Naprotiv, bila je izvanredna, nego ćerka me zamolila da Vas pitam da li ste zapisali kako ste je sačinili... Čisto da je ne pravite drugačije – neki drugi put...« - šeretski reče Peđa.
Odahnuh i pogledah ga prekorno. Gde na sarmu da padne anatema. Ponos naše kuhinje...
»Pa, mi ni ne znamo drugačije...« - ''skromno'' će Duda.
Ona je to rekla – tako kako je rekla, ali to zaista i jeste naš moto: SAMO KVALITET! Šta god da smo radili, morao je biti dobar kvalitet.
09,00 je sati.
Svi se preselili u restoranski deo. Pripremaju se obroci za radnike na gradilištu. Peđa i ja čavrljamo u kancelariji i pijemo hladnu kafu. Po potrebi, istrčavam na kasu, da naplatim... A onda, videh na kameri: kasi prilazi jedna baka.
Nosi dve flaše rakije.
Izađoh.
»Izvolite...« - rekoh joj, videvši dve flaše SRPSKE TROJKE.
»Da Vas pitam, da li je ovo isto...?« - upita me, pružajući mi kartončić.
Pogledah i pretrnuh.
“O Bože,...”
Kartončić je bio sa Barik Kajsijevače, perjanice nekadašnje naše proizvodnje. Pogledah bolje, da – tada smo još uvek mi bili proizvođači, Ljuba i ja.
Baka je do kase donela Barik Dunjevaču, Kajsijevače – odavno nema.
A i mi, nismo više proizvođači SRPSKE TROJKE... Teška srca, rekoh joj da nije isto.
»Dobro, ali jeste SRPSKA TROJKA...?«
»Da, TROJKA jeste...«
»Dobro, kupiću ove dve. Znate, ja ništa lepše nisam imala u kući od pića od ove rakije. Prelepa je...« - reče baka.
Da li sanjam…?
Sve te reči i podsećanja – na današnji dan.
Baka plati i ode.
Ja gledam za njom, kao hipnotisan. Nije mi bilo svejedno...
Vratih se u kancelariju, Peđa me upitno gleda.
Ispričah mu...
On se nasmeši, videvši me potresenog: »Šta je...!? Emocije?«
Naravno da su emocije. Barik Kajsijevača i Barik Dunjevača su bile naš ponos. One su bile ono po čemu se prepoznavala SRPSKA TROJKA...
Sve što smo uradili u proizvodnji rakija, vezivalo se za ove dve rakije.
»Čoveče, šta je ovo...? Znaš li da je Ljuba preminuo na današnji dan,...!?!«
Peđa me značajno pogleda i reče:
»Misliš da je se ovo slučajno dogodilo... Nisi mogao dobiti lepšu čestitku za Slavu...«
I – nisam.
Grudi mi napuni dubok uzdah, i – žal.
Eh, Ljubo, moj dobri Ljubo…
P.S. Kasnije sam saznao za jednu od definicija slučajnosti: Kada Bog ne želi da se potpiše svojom rukom – to nazivamo slučajnost…
Comments