SLONOVAČA U ZBIRKAMA MUZEJA ISTORIJE JUGOSLAVIJE

– Metafora jedne politike –

U okviru zbirke primenjene umetnosti Muzeja istorije Jugoslavije, postoji jedna

vrsta predmeta koja privlači posebnu pažnju - i svojom lepotom, raznovrsnošću

i zavidnim brojem pojedinačnih primeraka, a naročito materijalom od kog je

isključivo napravljena. Izložbe slonovače u celom svetu predstavljaju svojevrsnu

atrakciju, one su praznik i poslastica ne samo za zaljubljenike u umetnost.

Zbirka slonovače u fondovima našeg Muzeja ima i razlog više za dodatni interes

i uzbudjenje. Ona je svedok istorije jednog neponovljivog vremena, druge

polovine XX veka, veka u kome je naša nekadašnja zemlja, iako i tada mala,

imala veliku ulogu u svetskim zbivanjima. A neobičnim spletom okolnosti, to

bolje vreme i taj bolji svet otelotvorio se u jednoj muzejskoj zbirci čudesne

lepote, u materijalu koji je, kako smo to videli, bio omiljen i zbog toga što su

stari narodi verovali u njegovu neprolaznost.

Još pre održavanja Konferencije u Bandungu (u Indoneziji, 1955. godine),

kojom je u medjunarodnim odnosima promovisan tzv. Treći svet, Josip Broz

Tito je, svojim putovanjima u zemlje Afrike i Azije, a posebno bilateralnim

susretima sa državnicima zemalja u procesu dekolonijalizacije, već krenuo

putem koji će ga svrstati medju osnivače pokreta nesvrstanosti, pokreta u kome

će, do kraja života, imati najuticajniju ulogu. Za predmet našeg rada ove

činjenice su su od izuzetnog značaja, jer je Josip Broz, naročito u periodu nakon

održavanja Prve Konferencije nesvrstanih zemalja u Beogradu, 1961. godine,

ostvario brojne aktivnosti i kontakte sa državnicima afričkih i azijskih zemalja,

koji su mu i uručili na poklon gotovo sve eksponate koji se nalaze na ovoj

izložbi.

Više od 200 predmeta, ne računajući one na kojima je slonovača ugradjena kao

sekundaran materijal, kao intarzija ili inkrustacija, pokloni su brojnih

državnika, političara i istaknutih ličnosti tog vremena: Džavaharlal Nehrua,

Gamala Abdela Nasera, Mao Ce Tunga, Đulius Njererea, princa Norodoma

Sihanuka, Indire Gandi, Mudžibur Rahmana, Radžendre Prasada, Žana Bodela

Bokase, generala Ibrahima Abuda, Saida Barea i dr.

I prirodno, najveći broj predmeta proizvedeni su u afričkim i azijskim zemljama

sredinom i u drugoj polovini XX veka. U okviru zbirke oni su rasporedjeni u

više tematskih celina, od kojih se izdvajaju eksponati sa prikazima religijskih

scena, ljudi i životinja, reljefno obradjenih kljova, šahovskih garnitura, pribora za pisanje i pušenje, stonih lampi, štapova za hodanje, raznovrsnih kutija za

nakit i cigarete, svećnjaka i dr. Nažalost, jedan broj eksponata nije mogao biti

adekvatno interpretiran, usled nedostatka podataka o darodavcu i zemlji

porekla.

Uloga koju je mamut, sa početka naše priče, imao u životu čoveka u gornjem

paleolitu, identična je onoj koju slon ima u afričkim zajednicama – od ishrane

do izrade najraznovrsnijih predmeta za svakodnevnu upotrebu, kao i za

proizvodnju dekorativnih i umetničkih predmeta. Stoga je prirodno često

pojavljivanje slona na najvećem broju predmeta u afričkim i azijskim

zemljama i njegovo višeslojno, simbolično značenje. Slon je simbol i

postojanosti i nepromenljiivosti, i snage i mudrosti. Kod mnogih afričkih i

azijskih naroda on je kozmofor , životinja koja nosi svet. Kod naroda Ašanti u

Gani, zajednica severnog Gabona, kao i kod naroda Baule u Obali Slonovače,

slon je personifikacija snage i atribut kraljevske moći; od ubijenog slona jedna

kljova pripada kralju, dok se posle smrti kralj pretvara u slona ili lava.

Slonovača je i sinonim bogatstva. Ona često služi kao novac i kao miraz.

Ne ulazeći na ovom mestu u često vodjene rasprave o razlici izmedju

tradicionalne, klasične afričke umetnosti i one u XX veku, ponekad grubo

nazvanoj airport art, o stilskoj i tematskoj promeni afričkih umetnika i

njihovom prilagodjavanju zapadnom, odnosno evropskom ukusu – a u vezi sa

tim svakako i o mračnim prognozama i perspektivama – setimo se kako se

afrički kontinent, ili tačnije jedan njegov deo, već nalazio u sličnim

okolnostima. Naime, pod uticajem kolonizatora – Portugalaca, u XVI veku se u

Africi razvija jeda specifičan stil, tzv. afroportugalska umetnost, umetnost čiji

su proizvodi bili predmeti namenjeni potrebama i ukusu stranaca – čaše,

posude za so, kašike, viljuške, pehari, rogovi-trube od slonovače i sl. Dobro je

poznata i sudbina ove umetnosti – od nje su postale bogate i vredne muzejske

zbirke, kao i dragocene vladarske kolekcije.

Sa druge strane, svakako da predmeti od slonovače u zbirkama Muzeja istorije

Jugoslavije nisu dovoljno ni reprezentativni ni ilustrativni za ocenu i prikaz

kretanja afričke umetnosti 20. veka. Mada je, kako se to vidi na brojnim

fotografijama, ne mali broj predmeta bračnom paru Broz uručen kao poklon "in

situ", na tzv. otvorenim buvljim pijacama ili komercijalizovanim prodavnicama,

kao "Ivory Mart Jewellers" u Nju Delhiju, ipak je ovde reč o poklonima

državnika, tačnije rečeno o oficijelnoj razmeni darova na najvišem državnom

nivou, a samim tim o predmetima na kojima darodavac insistira na prikazu

nacionalnih obeležja. Iz tog razloga ne retko su na predmetima reljefno

prikazani grbovi, zastave, mape zemlje darodavca i sl. Ponekad je ta želja tako

izražena da se čak i po cenu estetskog narušavanja predmeta, natpis, odnosno

simbol darodavca stavlja na vidno mesto.

Na najvećem broju predmeta najčešće se prikazuju afričke životinje, pre svega

kao metafora za ljudske osobine: slon-mudrosti, lav-neustrašivosti, krokodil-

dugovečnosti, nilski konj-telesne snage, antilopa-brzine… Česti pokloni su

raznovrsne kutije za nakit i cigarete, štapovi za hodanje, pribor za pisanje,

držači za knjige, mešalice za koktele, tzv. kljove mostovi sa rezbarenim nizovima

slonova, kljove sa ženskim poprsjem i dr. Izuzetne je lepote nekoliko ženskih

portreta, sa raskošnim i komplikovanim afričkim frizurama, radjenih

realističkim stilom koji je tako redak u tradicionalnoj afričkoj umetnosti.

Nema nikakve sumnje, slonovi su na dobrom putu da nestanu sa lica zemlje.

Kako će tada, kada slonova više ne bude bilo, neki daleki čitalac razumeti

Pausanijine reči kako je Homer poznavao slonovaču kao materijal za

umetnička dela i rukotvorine, ali da nikada nije ni video niti čuo za životinju

zvanu slon? Ali, pre nego damo odgovor na to pitanje moramo poznavati

Homera, pesnika koji je pevao o besmrtnosti i koji je ispevao besmrtnost.

Moramo poznavati i pesnika koji je , skoro tri hiljade godina posle Homera,

rekao kako sve ono što želi da bude večno mora da umre. Tako se vraćamo

Homeru, pesniku koji nam je govorio kako su bogovi besmrtnost ljudi, kao što

je slonovača besmrtnost slonova.