Stara Pesma i Snegovi Beli Moga Kraja

STARA PESMA

Iskoči iz mene pesma stara.

Izlete, odnekud, iz sećanja

I zabode se u noć.

Usnuli svet preda mnom

i treperavih zvezda moć,

raspali ugašeni sjaj.

I prodre mi u zenice.

Doleprša, iznebuha, plava ptica

I donese mi žudnje daleke, nižući ih u perle,

Što mirišu na školjke

I neke drhtaje meke.

Oživeše moje magične moći.

I ceo svoj, dosadašnji život,

Poklanjam baš ovoj noći.

SNEGOVI BELI MOGA KRAJA

Snegovi beli moga kraja

Pocepaše moje daleke godine.

I kao krpe na krovovima

Prekriše zaboravljene snove

Od mekih pahulja belih.

Skliznuše dodirnuti čežnjama

I radosnim svetovima,

Sve od bisera celih.

Vraćam im se ushićena i čista,

Od beline koja blešti.

I da sam bilo gde u Vasioni,

moja duša onako, dečje, blista,

kad snegovi beli moga kraja

pocepaju moje daleke godine.