SVETLOST I TAMA

1.

Zamisli jedan svet

Pun tame

u kome žive i grom i vatra

bez odsjaja.

U kome svetlost nikada

nije postojala

U kome biće nije imalo senku,

i ne poznaje sebe

U kome oblik nema svoje

značenje i dimenziju.

Svet koji nikada ranije

nisi sreo –

jer nisi poznavao sebe.

2.

Zamisli jedan svet.

Zamisli sebe.

U tebi žive i grom i vatra

bez svesti o sebi

Čini ti se da ta bleda svetlost

koju daješ ne pripada tebi.

Kao da je došla iz daljina,

iz dubina.

U tom svetu koji protiče,

ti ne vidiš izvor.

Čini ti se da je izvan tebe.

Retko pratiš tok te reke.

I često, suviše često,

ona ponire u dubine.

Misliš bez svog znanja.

3.

Zamisli jedan svet.

Zamisli druge.

Na njihovim licima vidiš

vetrove i kišu.

Rađaju se i umiru. Mnogi.

Tek ponekad pokažu da i u njima

živi neka vatra.

I ti to vidiš.

Oni toga nisu svesni.

Rađaju se i žive.

I prožive,

a ne uspeju da čuju

šum kiše i silni udar groma.

Osim kao odjek.