Umro jednom nekakav čovek.
Iznenada.
Imao je oko pedeset godina.
Predan radu. Posvećen podizanju i sebe i porodice, nije ni primetio da ga telo izdaje.
I – izdalo ga je, taman kada je pomislio da je na vrhu, desilo se – baš kao pravilo.
Umro je, rekli bi: lako – u snu.
Bio je pun duha. Voleo je ljude, a i oni njega, bar je tako mislio…
Nikada nije razmišljao o smrti. Činila mu se daleka, iako se događala – ponekad jako blizu njega.
Oči su mu bile zatvorene, telo nepomično, ali – sve je čuo…!?
Plač njegove dece i žene, žamor onih koji su došli da pomognu porodici u ovom času.
“Mozak još radi…” – pomislio je. Nalazio je to u literaturi: da nakon smrti – mozak još neko vreme funkcioniše.
Spoznaje o smrti nema, bar ne onostrane.
“Da li je moguće da je to istina…!?” – čudio se i svojoj smrti i tome da je još uvek svestan.
Odjedanput, nikada doživljen osećaj. Kao kakvo deljenje, osetio se laganim, i HOP (!) – kao da se jedan deo njega odvojio od drugog. Telo je fizički ostalo dole, ali on se drugim delom, duhom, digao iznad.
“Hej, šta je ovo…!?!” – iščuđavao se.
“Da li je moguće…! Nije laž, ipak postoji…” Duh je oslobođen… Materija koja ga je pritiskala i čvrsto držala za tlo, oslobodila ga je…
Čitao je o dvojnosti tela. O postojanju materijalnog i duhovnog. Negovao je tu promisao za života. Pohranjivao je raznim razmišljanjima mudrih ljudi. Gledao je na stolu kako se duh rve sa materijom, ali – ovo je sasvim drugačije, ovo se događa…
Nije imao kad da tuguje za životom koji ostavlja. Nova saznanja za kojim je težio svaki smrtnik, i koja su mu se sada događala – zasenila su čak i smrt.
Gledao je svoje bespomoćno telo. Izneli su ga iz spavaće u dnevnu sobu. Sklopili ruke, zatvorili oči.
Digli su telo na sto, veliki trpezarijski, koji se razvlačio jedino za slavu, krsnu slavu njegove porodice.
Vlažnom krpom su ritualno oprali telo…
Deca se skupila uz majku. Plačnih očiju, gledali su u neverici šta se događa.
“Zašto njihov tata?” Pitanje na koje nije bilo odgovora.
Hteo je da ih zagrli, da utehu,…
Na pomisao da im priđe, novi on se nije pokretao.
Jednostavno njegov duh, koji je sada bio jedino njegovo vlasništvo, nije imao dodirne tačke ni sa čim što je imalo materijalnu osnovu.
Surovo, činilo mu se.
Žena je poslednji put ispeglala njegovo crno odelo, belu košulju. Suze su kvasile. Bol je bila velika, zajedno su proveli dugo vremena. Izrodili su troje dece. Zajedničke radosti i tuge.
Ujedini to ljude… Obrijala ga je.
Znala je njegova žena da ne trpi neurednost, a brada mu je bila simbol neurednosti i lenjosti. Brijao se svakog dana. I nedeljom. Tako mu je lepo započinjao dan.
Obukli su telo i stavili u sanduk, koji je u međuvremenu donet.
Prvi šok je prošao. Lagano su dolazili sebi.
Iznenadna smrt uglavnom poremeti čitav životni raspored svih onih koji su oko umrlog.
Ništa više nije bilo važno.
Javili su u firmu da neće doći. Ni on, ni oni…
To su, verovatno, najteži trenuci u ljudskom postojanju. Za one koji su oko pokojnika.
Smrt – kraj, rastajanje sa životom kakvog su do tada znali.
Kao i svako neznanje, tako i ovo o daljem ljudskom putovanju, čini smrt mračnom.
Razna nagađanja, ali potvrde o bilo kakvim pretpostavkama nema.
Religije objašnjavaju smrt na razne načine. Opet, bez ikakvog materijalnog dokaza niti svedočenja. Sve se svodi na veru…
Da ne sanja, pitao se više puta.
Događalo mu se da ga snovi nekada povedu u rizične ili horror situacije, ali uvek se budio u kritičnom momentu! Sada ne…
Pokušavao je da se uštine. To nije bilo moguće: materijalno telo je ostalo dole, kao kaput kojeg je odlagao u garderobi Kolarca ili kakvog pozorišta, i - lagano odšetao iz njega, ali mu se i vraćao po završetku predstave.
“Ima li ova predstava kraj?” – pitao se.
Gledao se, nije video svoje ruke, noge, telo – ali: sve je video, čuo. Fizičke snage nije bilo, nije je osećao. Ne može da govori, da vikne. Da kaže svima da je tu.
Neka nova pravila vladaju u ovim okolnostima. Mora da se pomiri sa tim…
Iniciran je, izgleda, na viši životni stepen, ili je inicijacija u toku. Vaskrsava u nekom novom svetu… Prilikom svake inicijacije u profanom životu polagao je zakletvu položenom rukom na svetoj knjizi. Ovoga puta, knjige nema, moraće sam da je oformi i ispiše. Težak zadatak, ali i veliki izazov.
Za života – voleo je izazove. Nije ih izbegavao, naprotiv.
Kroz glavu mu je prolazila scena: smrt majke. Misao koje nije mogao da se oslobodi KAKO DA SE POMIRI SA TIM DA JE VIŠE NEMA, DA NIJE TU – PORED NJIH…
Tada je shvatio da se čovek brzo privikne na sve.
Nije razumeo… Sada vidi da mnogo toga nije razumeo.
Ležalo je njegovo telo, reklo bi se, spokojno, u njegovom omiljenom crnom odelu, besprekorno ispeglanim. Kao sneg – beloj košulji. Leptir mašna Pierre Cardin – samo za posebne prilike. I crne, dotrajale cipele…
Čitav događaj je posmatrao iz neuobičajenog položaja – o d o z g o.
Lebdeo je iznad.
Usvojio je to za ovozemaljskog života: ukoliko bi želeo da nešto sagleda u potpunosti – morao je da se “vine” iznad tog nečeg.
Nije osećao toplotu, hladnoću, glad, žeđ, bol,… Nekako je bio izvan toga. Samo je osećao ljubav, bio je ispunjen njom.
Soba je bila puna. Sve poznata lica…
Koliko je puta u ovoj istoj sobi boravio sa njima. Bilo mu je drago što su došli, da podele bol sa njegovom porodicom. Da im se nađu…
“O Bože, zar ću sve da ih ostavim…?!” – zapita se u sebi.
Pogledao je u svoju decu. Troje ih je, sve jedno drugom do ušiju.
“Zar ću i njih ostaviti…?!?” – zapita se sa puno sete.
“Šta sada…? Šta sada sledi…?” – iščekivao je.
Znao je on šta sledi po “zemaljskom protokolu”, pitao se šta ga čeka u novom ruhu.
A čekala su ga iznenađenja…
Pitao se da li će sahranom vidljivog tela, nestati i duhovni on…
Odjedanput, njegov glas – ne njegovom voljom reče: “Ne brini, neće. Budi strpljiv…”
Naravno, čuo ga je samo on. Bestelesni on.
“Hej, pa ovo je magija… Odakle stižu odgovori…?!”
Ako smo deo JEDNOG, onda je sve jasno. Odlučio je da se prepusti, mada zapravo i nije baš imao nekog izbora, ali lepše je izgledalo ako je to njegovom voljom.
Prepustao se i u, već doživljenim, inicijacijama, ali tu su bile ruke u koje je verovao. Ko je sada tu…?
Dole, na zemlji, događaji su tekli onako kako se dalo očekivati.
Neki su iskreno žalili, nekima je bilo svejedno, neki su se “potrudili” da deluju tužno, neki se nisu trudili – svoju zluradost nisu krili…
Gledajući svoje najbliže pomisli:
“Bože, hteo bih da im dam malo nade u ovoj nevolji…”
Setio se, imao je šest godina, krio se na tavanu. Tražili su ga svuda, a on se sakrio jer je hteo da im napakosti zbog nezaslužene kazne koju je dobio. Slomile su ga majčine suze koja je pomišljala na najgore… A sada ponovo, skriven, ovoga puta – ne svojom voljom.
Iznenada, beli golub kao kakav glasonoša, sleteo je na prozor i – uprkos gužvi u kući i dvorištu prkosno počeo da guguče…
Ljudi povikaše: - ČUDO…! – uzvrtevši se i iščekujući da vide još nešto…
Njihov pogledi ga nisu mogli pronaći, ali jasno su osećali da je tu.
Deca sa nevericom potrčaše ka njemu, ženi se ote mali osmeh na uplakanom licu.
Golub prhnu, napravi krug iznad svetine u dvorištu i – odlete…
- Hvala Ti. Dovoljno je. Razumeli su… – zadovoljno pomisli.
Comments