3. Savremene psihoterapijske intervencije u svetlu duhovnih zakona
Radi lakšeg pregleda i praćenja, intervencije jedne i druge psihoterapijske paradigme ću prikazati zajedno, pogotovo imajući u vidu da u 21. veku svi psihoterapijski modaliteti imaju tendenciju objedinjavanja i integracije u smislu „primeni sve što može da pomogne pacijentu“. U svetlu toga ću sve ili bar većinu intervencija iz obe psihoterapijske paradigme grupisati u smislene klastere i prikazati taksativno:
Kognitivno-bihejvioralna terapija uči klijenta da svaki emocionalni ili ponašajni problem pokuša da sagleda i smesti u takozvani ABC model. Prema ovom modelu, A je aktivirajući događaj, tj događaj unutar nas ili izvan nas povodom koga mi imamo određeno trpljenje (anksioznost, depresiju, bes, nezdravu krivicu i sl.). U tački C su naše posledice – emocionalne ili ponašajne ili kognitivne. Prema ovoj teoriji mi nikada nismo C (uznemireni, depresivni i sl) zbog A, već povodom A, jer mi naše A, naš aktivirajući događaj propuštamo kroz tačku B („Beliefs“ – uverenja). Tek u međuigri A i B, kada A propustimo kroz naš sistem uverenja, mi posledično tome dolazimo do posledice. Na primer, ako nam je A naša sutrašnja prezentacija, javni nastup, neće biti isto da li ćemo to A posmatrati kroz uverenje „Ja ne smem dopustiti sutra da ovo ispadne loše. I ako bude loše to će značiti da sam manje vredan/kompetentan i to je užasno, ja to ne mogu da podnesem“ ili kroz uverenje „Ja bih voelo da sutra sve ispadne dobro, ali ako i tako ne bude, to i sme da se desi, nije smak sveta. Na kraju krajeva, to neće govoriti da sam manje komptentan nego da sam napravio neku grešku, biće loše ali ne užasno, biće mi teško, ali mogu da podnesem i iz toga nešto i da naučim“. Šta je ovo nego upravo osvešćivanje Zakona trougla, sa A i B na osnovicama trougla i C kao tačkom manifestacije.
Psihoterapija takođe uči da su misli (M), emocije (E) i ponašanja (P) povezani u jedan trougao, gde je svaka tačka trougla reverzibilno povezana sa onom drugom tačkom. Mi svojim mislima i uverenjima (M) uzrokujemo naše emocije (E), ali isto tako, naše trenutno „radno stanje“ mozga (E) uzrokuje naše M. Tako na primer, ako smo depresivni iz bilo kog razloga, naš „depresivni mozak“ emituje klaster depresivnih misli koje nazivamo Bekov kognitivni trijas (prema autoru) a to je: negativno viđenje sebe, negativno viđenje okolnosti i negativno viđenje budućnosti. Isto tako naše M i naše E uzrokuju naše P („Da nismo mislili da je korisno da dođemo na ovaj Konvent i da nismo voleli to, nebi smo to ni uradili“), ali isto tako promena našeg ponašanja, dok još uvek nije praćeno novim uverenjima i emocijama može da utiče na promenu njih samih. Na primer, ako čekamo dok nam se misli i emocije slože da nešto uradimo, mnogo toga će ostati neuradjeno. Ali ako se nateramo nan eki postupak koji je dobar za nas, i ako to još uvek nije praćeno našim adekvatnim mislima i emocijama, brzo ćemo početi da osećamo zadovoljstvu u postignuću, a i naše misli će to pratiti. Šta je ovo, nego opet Zakon trougla na delu.
Psihoterapija uči da je prva etapa u radu da osoba prepozna da ima problem i na koje načine se sve taj problem reflektuje u njenom/njegovom životu, te da poželi da ga reši. To je početna tačka terapije. U drugoj etapi, klijent uz pomoć tereputa, uz brojne alatke psihodinamskih i kognitivno-bihejvioralnih terapija aktivno radi na osvešćivanju nesvesnog, na ispravljanju svojih iracionalnih uverenja, učeći da preuzme svesnu kontrolu nad svojim mislima, osećanjima i ponašanjem. U trećoj etapi, on se snažno podstiče da aktivno, svesmno i stalno primenjuje i integriše postignuto novo, jer mu se ukazuje da će samo stalna primena osvešćenog napraviti neke nove neuronske krugove u njegovom mozgu i dovesti do dugoročnih rezultata. Šta je ovo nego upravo primena Zakona uspona u okviru zakona broja 3, kako je već pomenuto.
Nadalje i psihodinamske terapije koristeći svoje metode (analiza snova, analiza omaški, slobodne asocijacije, empatička konfrontacija) i kognitivno-bihejvioralne terapije koristeći svoje metode (rad na kognitivnoj restrukturaciji, ispravljanje iracionalnih uverenja, treninzi veština, osvešćivanje i učenje rada na takozvanim šema modalitetima, učenje prihvatanja postojećeg stanja i postavljanje „posvećenih ciljeva“ i sl) ne rade ništa drugo nego upravo uče pacijenta/klijenta da osvesti i prepozna svoje polaritete, da prizna postojanje dualiteta polarioteta i da nauči ne da odbacuje jedan uz snažno i apsolutističko vezivanje za drugi poželjan, već da uči da prepozna i prihvati njihovu koegzistenciju (što bi u kognitivno-bihejvioralnoj terapiji rekli „Ja bih voleo, ali tako ne mora da bude“) i nauči da majstorira njihovu međusobnu interkaciju do tačke manifestacije.
Na kraju, opet primenjujući Zakon uspona u okviru Zakona broja 3, psihoterapija može postepeno da pomogne čoveku da nauči da granicama pripiše ono značenje koje one zapravo i imaju – potrebne su racionalnoj svesti, ali preterano vezivanje za njih dovodi do problema. Tako, kada nauči ili bar delom nauči da svoje svesno i nesvesno, svoju Personu i senku, svoje polaritete od kojih je jedan za njega poželjan drugi nepoželjan, svoj dobri i i svoj loši objekat integriše u jednu celovitu sliku i shvati da jedno bez drugog ne mogu, tada je treća granica ukinuta ili bar smanjena. U drugoj etapi, on uči da integriše svoj um/psihu sa svojim telom, te da je u svojoj dualnosti zapravo celovit. Tako je izbrisana ili makar smanjena i druga granica.
I na kraju, neko od klijenata će se tokom procesa otvoriti i ka brisanju prve granice – granice između sebe i drugih i shvatiti koliko je važno i lepo raditi i živeti za nešto „više od nas“, postaviti smisao i svrhu života za to nešto više i stremiti ka tome. Brojni psihoterapijski pravci danas takođe tome pomažu: egzistencijalistička i logo terapija, Jungov put individuacije, Terapija prihvatanjem i posvećenošću („Acceptance and Commitment Therapy) u okviru kognitivno-bihejvioralne paradigme i sl. I tako polako učeći da rastapamo granice na jedan prirodan, postepen, funkcionalan način, psihoterapija može da pomogne da klijent/pacijent za početak oseti miomiris Zakona broja 1, Zakona jedinstva i da, za početak još uvek izdaleka, nasluti lepotu integralne svesti. Tu dalje „na dužnost“ stupaju druga sredstva i putevi, kakve između ostalog nudi i naš Red.
Neka finalna razmatranja
Kroz ovo izlaganje smo videli da je postavljanje granica i aktiviranje Zakona dualnosti i Polariteta bila neminovnost ljudskog razvoja u filogenetskom i ontogenetskom smislu. Sa druge strane, neznanje i neumeće majstoriranja ovih zakona su čoveku u materijalnom, psihičkom i duhovnom smislu doneli brojne patnje i nesreće. Savremena psihoterapija, možda i ne bivajući svesna toga, koristi ove zakonitosti da pomogne čoveku da postane celovitiji i funkcionalniji, sve do onog mesta, odakle će ga na dalji put, ko to želi i oseća unutrašnji zov u svom srcu, povesti neki pravac duhovnosti, u čemu naš uvaženi Red zauzima značajno mesto.
Na kraju bih ovo izlaganje želeo da završim rečima drevnog kineskog mudraca Lao Cea:
„Između da i ne, kakva je razlika?
Između dobra i zla, kakva je razlika?
Zar i ja moram da se klanjam čemu se svetina klanja?
Imetak i nemaština idu zajedno
Teško i lako se nadopunjuju
Dugaćko i kratko čine kontrast
Visoko i nisko jedno na drugom počivaju
Napred i nazad slede jedno drugo“
Na kraju, želim nam svima istinski unutrašnji mir i da celo naše biće, svim svojim mislima, rečima, delima i onim najdubljim motivima bude usmereno na istinsku spoznaju većeg Svetla, ne samo radi nas samih, već radi celokupnog kolektiva čovečanstva. Pored privilegije koju smo imali kada smo primali milost, imamo i svečanu dužnost da dalje predamo ono što smo primili u nesebičnom služenju čovečanstvu. U to ime nas sve zajedno pozdravljam i podsećam na prvo životno pravilo pripadnika Ruže i krsta:
„Svakodnevno svesno živeti, dakle svaki dan, svaki sat i svaku minutu dana ispuniti svešću. Čovek mora biti svestan postojanja Boga i duhovnog sveta, te isto tako i fizičkog, materijalnog područja“.
Commentaires