VRHOVNI DUHOVNI IDEAL

Daisetz Teitaro Suzuki

Predavanje održano na poziv Svetskog kongresa vera (World Congress of Faiths), London, 1936.

Kada su me prvi put pozvali da govorim o vrhovnom duhovnom idealu, nisam tačno znao šta da odgovorim. Prvo, ja sam samo običan čovek koji je iz dalekog dela sveta iznenada bačen usred ovog užurbanog grada Londona i zbunjen sam, pa moj um odbija da radi na isti način na koji radi kada sam u svojoj zemlji. Drugo, kako skromna osoba poput mene može govoriti o tako velikoj stvari kao što je vrhovni duhovni ideal, i to pred ovakvim sjajnim skupom ljudi od kojih mi svako izgleda tako mudar i inteligentan kao da zna sve pod Suncem? Posramljen sam što sam naveden da stojim ovde. Prva je greška napravljena kada sam napustio Japan.

Dopustite mi da vam ispričam kako sam živeo pre nego što sam došao u London. U mojoj zemlji imamo slamom pokrivene kuće. Japanske su kuće uglavnom male. Dakle, još uvek se u zemlji vidi mnogo takvih slamnatih kuća, a moja je jedna od njih. Ustajem ujutro sa cvrkutom ptica. Otvaram prozore koji gledaju pravo u vrt. Japanski su prozori sasvim drugačiji od vaših engleskih. Engleski su prozori nešto poput rupa napravljenih u zidovima, dok su japanski prozori kombinacija engleskih prozora i zidova. Dakle, kada su japanski prozori otvoreni, jedan zid kuće u potpunosti je odstranjen. Sama kuća otvara se direktno u vrt. Nema podele između kuće i vrta, dok je ovde kuća prilično odvojena. Kuća stoji sama za sebe, pa tako i njen stanar. Njen stanar je sasvim odvojen od svoje okoline. Tamo je priroda, tu sam ja; ti si ti, ja sam ja, tako da se ne čini da između to dvoje postoji veza – prirode, prirodnog okruženja i stanara.

Dakle, otvaranjem japanskog prozora kuća se nastavlja u vrt. I ja mogu nesmetano videti stabla, a ne kao kad gledam kroz engleski prozor, kroz koji se viri u vrt. Mogu videti stabla kako rastu iz zemlje. I kada gledam stabla kako rastu iz zemlje, čini mi se da osećam nešto tajanstveno što dolazi od stabala i od same majke Zemlje. I čini mi se kao da živim sa njima, i oni u meni i sa mnom. Ne znam može li se to zajedništvo nazvati duhovnim ili ne. Nemam vremena bilo kako da ga nazovem, ali to me ispunjava. Zatim tu je mali ribnjak, malo niže u vrtu. Čujem kako ribe povremeno iskaču iz ribnjaka kao da su toliko srećne da ne mogu mirno plivati u vodi. Jesu li srećne? Ne znam, ali nekako osećam da su vrlo srećne. Baš kao što mi zaplešemo kad smo ispunjeni radošću, tako i ribe sigurno plešu. Dobijaju li takođe nešto od elementa u kojem žive i imaju li svoj život? Šta je to nešto, na kraju krajeva, što se uskomeša u meni dok slušam ples riba u ribnjaku?

Zatim, ovo je vreme kada cvetaju lotosi. Pun ih je ribnjak i moje misli putuju daleko na drugi kraj sveta. Kada ovako govorim, mislite li da sanjam usred ovog velikog grada? Možda sanjam, ali moj san, osećam nekako, nije sasvim prazan. Zar ne bi moglo biti u tim stvarima o kojima sanjam nešto od večnih i univerzalnih vrednosti? Ova golema zdanja koja vidim oko sebe zaista su sjajan poduhvat, veliko ljudsko dostignuće, nema sumnje.

Sličan sam osećaj imao kad sam posetio Kinu i bio suočen sa Kineskim zidom, za koji ste možda čuli. Je li on večan, kao što volim reći za svoje snove? Hm, neka se zemlja samo malo zatrese… U tom delu zemlje, na sreću, ne trese se tako često kao što je to slučaj u Japanu, ali, neka se jednom zatrese. Pitam se kakve će biti posledice? Vidim te posledice, ali odbijam da mislim o tome. No, pre nekog vremena u američkom časopisu neko je pisao o ruševinama grada New Yorka u kojima će možda neki budući istraživači pokušati da lociraju gde se nalazila jedna od najviših građevina na svetu – oni ih zovu neboderima, je li tako? Neću više da govorim o tome; moram da prestanem da sanjam…

Dajte da se probudim i suočim se sa realnošću. No, šta su te realnosti koje su sada preda mnom – niste vi, nije ova zgrada, a ni mikrofon, već taj vrhovni duhovni ideal, te tako visoko zvučne reči. One dolaze iz mene. Ne mogu više da sanjam o bilo čemu. Moram svoj um privesti ovoj temi, vrhovnom duhovnom idealu ali ja zaista ne znam šta je duhovno, šta je ideal, a šta je vrhovni duhovni ideal. Čini se da ne mogu tačno shvatiti pravo značenje tih triju reči, stavljenih tako očigledno pred mene.

Ovde u Londonu izašao sam iz hotela u kojem sam odseo. Vidim na ulicama toliko muškaraca i žena koji tako brzo hodaju – ili bolje rečeno trče, jer meni se ne čini da oni hodaju; deluju kao da trče. To možda nije sasvim tačno, ali tako mi se čini. Zatim, izrazi na njihovim licima više su ili manje napeti, mišići lica jako su im zgrčeni; oni se teško mogu opustiti… Ulice su pretrpane svim vrstama vozila, autobusa, automobila; kao da teku u neprekidnoj struji – u konstantnoj, neprekidnoj struji, a ja ne znam kada mogu zakoračiti u tu jureću struju vozila. Trgovine su ukrašene svim vrstama stvari od kojih, čini mi se, većinu ne trebam u svojoj slamom pokrivenoj kućici. Kad vidim sve te stvari, ne mogu se ne zapitati kuda konačno idu ti takozvani moderni civilizovani ljudi. Koja je njihova sudbina? Jesu li u potrazi za vrhovnim duhovnim idealom? Jesu li intenzivni izrazi na njihovim licima na neki način simbol njihove želje da pronađu duhovnost? Hoće li oni zaista proširiti duhovnost u najudaljenije krajeve sveta? Ne znam. Ne mogu odgovoriti.

Dakle, duhovnost je uopšteno u suprotnosti sa materijalnim idealom, sa aktuelnim ili praktičnim, a vrhovno sa svakodnevnim. Kada govorimo o vrhovnom duhovnom idealu, znači li to zapravo da trebamo odbaciti ono što se čini da je materijalno, što nije idealistično, već praktično i prozaično; nije vrhovno već sasvim svakidašnje – ovaj naš svakodnevni život u ovom velikom gradu? Kada govorimo o duhovnosti, moramo li se rešiti svih tih stvari? Znači li duhovnost nešto sasvim odvojeno od ovoga što vidimo? Ne mislim da je takav način govora, kada delimo duh od materije i materiju od duha, koristan način gledanja na stvari oko nas.

U stvari, materija i duh su jedno, odnosno predstavljaju dve strane jedne stvarnosti. Mudri će se pokušati držati stvarnosti, samog štita, umesto da ga gledaju samo sa ove ili one strane, a koji je poznat ponekad kao materija, a ponekad kao duh. Jer kada se zahvata samo materijalna strana, u materiji neće biti ništa duhovnog. Kada se naglašava samo duhovna strana, materija će biti sasvim zanemarena. Rezultat je u oba slučaja jednostranost, sakaćenje stvarnosti koju treba održati celovitom i zdravom.

Kada su naši umovi pravilno podešeni, u stanju su shvatiti stvarnost koja nije ni duh, ni materija, a ipak jeste i duh i materija; usuđujem se reći da je London, u svoj svojoj materijalnosti, izuzetno duhovan; isto tako, kad su naši umovi iskrivljeni, svi manastiri i hramovi, sve katedrale i sve crkvene zapovedi, sva sveta mesta sa svojom svetom opremom, sa svim svojim pobožnim poštovaocima i vernicima, sa svime što ide pod imenom religije, usuđujem se opet reći, nisu ništa drugo nego materijalnost, hrpa blata i iskvarenosti.

Smatram da materijalno ne treba prezreti niti duhovno treba uvek uzvisivati – mislim na sve ono što se naziva duhovnim, na ono što se ponosi nazivom duhovnog. Takve stvari ne treba uvek uzvisivati. Oni koji govore o duhovnosti, ponekad su ljudi nasilne prirode, dok među onima koji su nagomilali veliko bogatstvo i čine se skloni materijalnom, često nalazimo uzvišene duše. No, glavni je problem kako uklopiti moju slamnatu kuću usred tih čvrsto građenih londonskih zidova? I kako podići moju skromnu kolibu posred Oxford Circusa? Kako ću to napraviti u zbrci automobila, autobusa i svih vrsta prevoznih sredstava? Kako mogu slušati cvrkut ptica i poskakivanje riba? Kako pretvoriti sve izloge trgovina u svežinu zelenog lišća koje se njiše na jutarnjem povetarcu? Kako pronaći prirodnost, nevinost, krajnju nesebičnost prirode u najvećoj izveštačenosti ljudskih dela? To je veliki problem koji se nalazi pred nama ovih dana.

Ponovo: ne znam ništa o vrhovnom duhovnom idealu, ali budući da sam prisiljen suočiti se sa ovom takozvanom materijalnosti modernog doba, moram se osvrnuti na to. Tako dugo dok je čovek delo prirode, pa čak Božje delo, ono što radi, što čini, ne može u potpunosti biti prezreno kao materijalno i suprotstavljeno takozvanom duhovnom. To nekako mora biti materijalno-duhovno ili duhovno-materijalno sa spojnicom između ta dva pojma – duhovno nije odvojeno od materijalnog, materijalno nije odvojeno od duhovnog, već sjedinjeno - spojnicom. Ne volim se pozivati na takve pojmove kao što su objektivnost i subjektivnost, ali zbog nedostatka prikladnijeg izraza, dopustite mi sada reći ovo: ako se duhovno-materijalno, povezano spojnicom, ne može objektivno naći, pronađimo ga u našim subjektivnim mislima i radimo na tome da transformišemo ceo svet u skladu sa tim.

Dopustite mi da vam ispričam kako je to rešio jedan drevni majstor. Njegovo ime bilo je Yoshu, a manastir u kojem je živeo bio je poznat po svom prirodnom kamenom mostu. manastiri se po pravilu grade u planinama, a mesto gde je Yoshu boravio bilo je poznato po svom kamenom mostu preko vodopada. Jednom je neki monah – učenik došao do majstora i upitao ga: “Ovo je mesto poznato po svom prirodnom kamenom mostu, ali kad sam dolazio ovamo, nisam video nikakav kameni most. Samo truli komad daske. Gde je tvoj most, reci mi, učitelju?” To je pitanje bilo upućeno učitelju koji je odgovorio ovako: “Ti samo vidiš tu slabu klimavu formu i ne vidiš kameni most.” Učenik je upitao: “Gde je onda kameni most?”, na šta je učitelj odgovorio: “Konji prelaze preko njega, magarci prelaze preko njega, mačke i psi…” (Izvinjavam se što ću dodati malo više nego što je majstor zapravo rekao). “Mačke i psi, tigrovi i slonovi prelaze preko njega, muškarci i žene, siromašni i bogati, mladi i stari, skromni i plemeniti…; Englezi, možda Japanci, muslimani, hrišćani; duhovnost i materijalnost, idealno i praktično, ono najuzvišenije i najsvakodnevnije, svi oni prelaze preko njega, pa i ti, učeniče, koji ga odbijaš videti, zapravo hodaš preko njega prilično ravnodušno i povrh svega – bez zahvalnosti. Ne kažete ‘hvala ti’ za prelazak preko mosta. Zašto je onda dobar ovaj kameni most? Vidimo li ga? Hodamo li preko njega? Most ne viče i ne kaže: ‘Ja sam vaš vrhovni duhovni ideal!’ Kameni most miruje i nastavlja da stoji tiho od bespočetne prošlosti u beskrajnu budućnost.”

Ovde ću stati.

Hvala na pažljivom slušanju mog japanskog engleskog. Pretpostavljam da ste se morali potruditi da me razumete. Tada dobrota mora biti uzajamna; ne dobijamo li u toj uzajamnosti dobrote uvid u ono što nazivamo svetskim duhovnim zajedništvom?