VRLI NOVI SAJBER SVET

Tehnologija nije ni dobra ni loša; a nije ni neutralna

Prvi zakon tehnologije Melvina Kranzberga

Tehnologija je… čudna stvar; u jednoj ruci donosi vam velike darove, dok vam drugom zabada nož u leđa.

Čarls Snou

Internet je postao gotovo neodvojiv deo naše svakodnevice. Još pre doručka i prve jutarnje kafe proveravamo da li nam je stigao neki poslovni ili privatni mejl, na brzinu pregledavamo najnovije vesti na omiljenom Internet portalu, preko Vajbera se dogovaramo sa prijateljima ili kolegama sa posla, čitamo najnovije objave na Tviteru ili pak na Jutjubu gledamo priloge o zdravoj hrani.

Do pre nekoliko godina sve je to bilo sasvim drugačiji i u privatnoj i u poslovnoj sferi. Naš vrli novi digitalni svet je to sve izmenio do zbunjujućih razmera. Doveo je do pojave sasvim novih egzistencijalnih fenomena, do izmenjenih sakodnevnih životnih tokova, do novih društveno-politička izazova, do novih dilema i kontroverznih rasprava.

Na neke od tih promena već smo se toliko navikli da ih uopšte i ne primećujemo i ne razmišljamo o njima. Moderne digitalne tehnologije i Internet stvorili su jedan sasvim novi komunikacioni prostor, koji nazivamo sajber prostor, u kojem ne samo da međusobno komuniciramo već i radimo, učimo, kupujemo, zabavljamo se i provodimo slobodno vreme.

U svetu već postoje ozbiljna istraživanja i obimne studije o tome kako se pod uticajem novih digitalnih tehnologija menja naš način postojanja (mada sve to ne zauzima neku veliku pažnju medijske javnosti u Srbiji). U njima se analizuraju pogodnosti i rizici tih promena, a takođe i kako se i u kojoj meri promenio i naš etički sistem vrednosti.

U istraživanju koje je 2019. sproveo OECD ukazuje se na 39 ključnih uticaja digitalne transformacije na život i dobrobit ljudi, na sve životne dimenzije. ( https://www.oecd-ilibrary.org/science-and-technology/how-s-life-in-the-digital-age_9789264311800-en)

U studiji se ističe da su, s jedne strane, digitalne tehnologije u velikoj meri poboljšale život ljudi omogućujući pristup najraznovrsnijim informacijama i uslugama uz smanjenje troškova (olakšan je pristup obrazovanju i zdravstvenim informacijama; raznovrsne usluge i robu naručujemo i dobijamo preko Interneta; uvođenjem rada na daljinu smanjuje se ili se sasvim eliminiše vreme prevoza do posla ...)

S druge strane, digitalne tehnologije donose veliki rizik od povećanja nejednakosti u društvu, jer stvaraju digitalni jaz između onih koji imaju znanja i veštine da ih koriste i onih koji te veštine nemaju. Ove veštine uključuju čisto tehničke veštine, ali takođe i emocionalne i socijalne veštine povezane sa ugodnim i bezbednim snalaženjem u onlajn svetu. Posedovanje ovih veština, pogodno označeno kao „digitalna pismenost“, preduslov je da ljudi organizuju svoje aktivnosti tako da usklade svoj digitalni i realni život, istovremeno izbegavajući probleme povezane sa zloupotrebom digitalnih tehnologija.

Mnoga pitanja su još uvek otvorena i nedovoljno ispitana i naravno da bi bilo iluzorno pokušati da detaljno razmotrimo sve aspekte uticaja, jer bi za to bilo potrebno nekoliko desetina opsežnih studija potkrepljenih sa obiljem empirijskih podataka. Obratićemo zato pažnju samo na neke fenomene sajber društva koji se najpre moraju imati u vidu kada se razmišlja o našoj novonastaloj egzistencijalnoj situaciji.

Najbolje je da prvo razmotrimo značenje nekih novih reči koje su uvedene da bi se opisao ovaj naš novi digitalni svet. Samo ih delimično razumemo i često ih pogrešno koristimo.

Informatizacija (ili digitizacija od engl. digitization) označava proces pretvaranja analognih multimedijalnih informacija i procesa u mašinski čitljiv tzv. digitalni format (niz binarnih cifara 0 i 1). .

Digitalizacija (engl. digitalization) predstavlja upotrebu digitalnih tehnologija za poboljšanje ili zamenu poslovnih procesa čime se stvara okruženje u kojem digitalne informacija i komunikacije imaju centralnu ulogu.

Digitalnu transformaciju definišemo kao integraciju digitalnih tehnologija u sva područja poslovanja koja rezultira fundamentalnim promenama u poslovnim aktivnostima.

Termin sajber prostor (cyberspace, kibernetički prostor) prvi put je 1984. godine upotrebio pisac naučno-fantastični literature Vilijam Gibson u svom romanu Neuromant (IPS Media, 2008). Koristio ga je da označi neki imaginarijum, prostor posthumanog virtualnog sveta, gde se ljudska bića redukuju na kod, na šifru, na digitalni zapis koji u mreži informatičke sveprisutnosti postaje najznačajniji element čovekovog identiteta.

Ponekad sajber prostor i Internet poistovećujemo, mada termin sajber prostor obuhvata više od samog Interneta. Internet treba shvatiti kao vrhunsku vrstu sajber prostora – koristitimo ga za komunikaciju ne samo akustično već i vizuelno, putem usluga kao što su Vajber i Skajp, na primer.

Neki autori smatraju da termin sajber prostor možemo koristiti čak i u vezi sa korišćenjem telefona (dvoje ljudi u dve različite prostorne tačke na svetu ulaze u prostor akustične komunikacije).

Takođe treba razlikovati sajber prostor od virtuelne stvarnosti. Termin „virtuelna stvarnost“ koristi se za opisivanje nečeg veštačkog, konstruisanog, manje stvarnog.

U tehnološkom smislu, virtualna stvarnost je interaktivna računarska simulacija realnog okruženja koja se doživljava pomoću specijalnih naočara, kaciga ili odevnih predmeta opremljenih digitalnim senzorima. Drugim rečima, virtuelna stvarnost je alternativni, računarski generisan svet koji reaguje na akcije korisnika.

Nasuprot tome, sajber prostor ne znači nužno nešto nestvarno. Kada telefoniramo ili koristimo Skajp za komunikaciju, ne shvatamo to kao nešto virtuelno, uprkos činjenici da se ta komunikacija odvija u sajber prostoru.

Po svojoj strukturi sajber prostor predstavlja hijerarhijski uređen sistem tehničkih i semantičkih slojeva (fizički, logički, informacioni i ljudski) koji su međusobno tesno povezani.

Fizički nivo sajber prostora sastoji se od fizičkih uređaja koji su međusobno povezani. To su računari, serveri, senzori, predajnici, Internet i komunikacioni kanali. Komunikacija „teče“ između ovih tehničkih uređaja kroz kablove, optička vlakna ili elektromagnetne talase.

Više nivoe sačinjavaju kompjuterski programi koji omogućavaju obavljanje osnovnih operacija preuzimanja, formatiranja, prenosa i obrade podataka. Tu se takođe nalaze i Gugl i druge razne usluge i servisi koji predstavljaju bazične platformi za sve nove i nove primene.

Najviši nivo sajber prostora ostvaren je kada mi više nismo samo pasivni korisnici već postajemo saradnici u kreiranju sadržaja. Vikipedija postoji samo ako postoje ljudi koji pišu i unose članke u Vikipediju; ako ljudi ne tvituju, onda nema ni Tvitera.

Prva stvar na koju treba da obratimo pažnju kada proučavamo fenomen sajber prostora jeste da, paradoksalno, sajber prostor možemo opisati kao neprostorno mesto, jer u njemu nema fizičke trodimenzionalnosti. Uprkos ovoj osobini, mi ga i dalje smatramo prostorom, iako to mislimo pretežno u konceptualnom, vizuelnom ili audiovizuelnom smislu. Dakle, možemo reći da ovaj novi tehnološki prostor leži u nama, u našim mentalnim aktivnostima kojima gradimo ideje i vizije.

Druga stvar koju uočavamo komunicirajući u sajber prostoru jeste brzina komunikacije. Komunikacija je gotovo trenutna, obično bez odlaganja. Pored toga, ne postoje čvrsti fizički znakovi koji bi se mogli koristiti za razlikovanje pokreta, što je nešto što nam treba kada želimo da merimo vreme. Uronjeni u sajber prostor gubimo mogućnost da merimo vreme - da bismo to uradili, moramo izaći napolje izvan sajber prostora. Ono što nam se „događa“ u sajber prostoru liče na san u kojem nismo sigurni da li sanjamo ili nam se to stvarno događa.

Naše ideje o prostoru su se promenile. Prostor sada doživljavamo sasvim drugačije od onoga kako smo ga razumevali u prošlosti. Čovek u srednjem veku mogao je da stekne predstavu o udaljenosti tako što bi zapravo hodao ili jahao konja od jednog mesta do drugog 3 ili 4 dana. Njegovo shvatanje rastojanja bilo bi jednako nevoljama koje je prošao tokom ovog putovanja. Sada do najudaljenijih mesta možemo putovati u roku od nekoliko sati, a u sajber prostoru moderne digitalne tehnologije su nam omogućile da to putovanje možemo obaviti u trenu. Ove oblike komunikacija smo usvojili kao nešto sasvim normalno i ne shvatamo značaj gubitka stvarnog prostora.

Kao što se promenilo naše shvatanje vremena i prostora, takođe se menjaju i naše kategorije mišljenja. Nije nimalo jednostavno detaljno mapirati (detaljno opisati) kako se u digitalno doba menja razmišljanje modernog čoveka, ali to postaje očigledno kada se napravi poređenje sa prethodnim istorijskim epohama.

Izgovorena reč je predstavljala moćno intelektualno srdstvo da duboko privuče i ujedini ljude. Era izgovorene reči predstavljala je ciklično vreme i kolektivnu svest. Ovo je prekinuto s početkom pisane reči. Pisanje, posebno fonetsko, reorganizovalo je ljudsko razmišljanje i prevelo ga u linearni obrazac, što je takođe iniciralo i prelazak na linearno razumevanje vremena. Ovaj trend je bio još očigledniji u eri štampane reči, koja je odvojila autora od teksta, podstakla individualnost i razlikovanje subjekt-objekt, a takođe pokrenula i fenomene masovne kulture.

Pojava elektronskih medija, ali posebno Interneta, suštinski je promenila našu maštu i način razmišljanja i učenja. Internet koristi tehnološki jezik, a mi se u komunikaciji moramo prilagoditi ovom jeziku. Naš jezik će se stoga pretvoriti u tehno jezik. Pored toga, brzina i količina informacija oblikovale su i naše razmišljanje o diskontinuitetu, jednostavnosti i površnosti sadržaja. Ulaskom na Internet stupamo u sredinu koja podstiče površno čitanje, rastreseno i brzopleto razmišljanje, te površno učenje.

Dolazak televizije je deformisao apstraktno razmišljanje, koje je nekad bilo visoko kultivisano štampanom rečju. Reči je trebalo razumeti, dok je kod televizije dovoljno da se slike samo razlikuju. Slična situacija se dešava i u eri Interneta. Internet i sajber prostor favorizuju razmišljanje u slikama, nefokusirano i ne previše kontinuirano i logično. U kontekstu ovih promena čovek se i antropološki menja - prelazak sa apstraktnog ka slikovnom razmišljanju dovodi do toga da Homo sapiens postaje Homo videns.

U komunikaciji unutar sajber prostora događaju se i strukturne promene u razmišljanju i shodno tome u učenju. Na razmišljanje u sajber prostoru utiče diskontinuitet slika i kratkih tekstova prepunih upućivanja na druge sadržaje, što nam odmaže u postizanju koncentracije i kontinuiranog usavršavanja ideja. Tekst u novinama ili knjizi zahteva od nas da se koncentrišemo i sledimo logički lanac izraženih ideja. Knjige i novine tako razvijaju apstraktno, logično i kontinuirano razmišljanje, dok televizija i posebno Internet neguju vizuelno i diskontinuirano razmišljanje. Razmišljanje postaje nesistematično, nepotpuno i slično svakoj mreži nema početak i kraj. Stoga Internet, zasnovan na sopstvenoj tehnološkoj i mrežnoj strukturi, promoviše „petlje i veze“ i posledičnu dezintegraciju takozvanog linearnog logičkog razmišljanja. Umesto da razmišljamo u hermeneutičkom krugu (od fragmenata do celokupne slike i obrnuto) dobijamo samo površne informacije plutajući Internetom.

Prvobitno sprave digitalnih tehnologija nisu bile mobilne – setimo se samo glomaznih računara koje smo koristili do devedesetih. Sa pojavom laganih i malih prenosnih računara, a posebno pametnih telefona, ove tehnologije su postale jednostavne za nošenje. Oni postaju deo našeg života ne samo kod kuće već i na ulicama, u kancelarijama i generalno na bilo kom mogućem mestu na koje idemo.

Ovi moderni uređaji koji nam pomažu da uđemo u sajber prostor su nam uglavnom stalno pri ruci. Uz Gugl naočare sajber prostor nekako postaje deo našeg tela, a one bi se mogle preneti u elektronska sočiva što bi stvorilo još veću „bliskost“ između tela i savremenih informacionih tehnologija.

Neke tehnologije mogu se u budućnosti primeniti i u ljudskom telu. Ovo bi moglo doneti pozitivne rezultate za neke ljude koji pate od povreda nakon nesreća, a takođe će omogućiti neposredan pristup širem spektru informacija. S druge strane, to bi moglo dovesti do fundamentalne zavisnosti od tehnologije i potencijalnih opasnosti od zloupotrebe ovih tehnologija u cilju špijuniranja pa i manipulisanja ljudima.

Duboko smo zakoračili na “teritoriju” po kojoj se krećemo suviše ležerno i površno. Moderne tehnologije slabo razumemo, ne kontrolišemo ih i one postepeno preuzimaju vlast nad društvom, politikom, pa i našim pojedinačnim životima.

Dramatično smo suočeni i sa pitanjima ljudske slobode, što dugo nije bilo prepoznato kao problem u ovom zavodljivom svetu. Posebno su bitna pitanja vezana za jačanje kulture sveopšteg praćenja i nadziranja.

Sa veoma malo promišljanja smo od pukog pretraživanja Gugla bezglavo dojurili do toga da se na njega oslanjamo u svim sferama. Na Fejsbuk smo lakomisleno postavili svoje najintimnije pojedinosti i revnosno društvenim mrežama potkazali i svoje prijatelje, porodicu i saradnike. Društvene mreže su tako postale javni dosijei o nama.

„Sve što podelite, svesno ili ne, grebu, sortiraju i skladište novoiznikli teškaši u svetu globalnih podataka, a onda to prodaju oglašivačima, vladama i trećim licima, trgovcima podacima, i svi oni sve nezasitije žele da saznaju najintimnije pojedinosti o vašem životu. Ti podaci se mogu koristiti da utvrde jeste li ranije imali neku bolest, treba li da plaćate više za polisu životnog osiguranja, ili treba li vam se uskratiti neki posao ili napredovanje u službi“ - objašnjava nam Mark Gudmen u knjizi Zločini budućnosti (Laguna, 2017.) A podseća nas i da treba da se zapitamo zbog čega nam kompanija Gugl nikada ne šalje račun?

Većina od nas zna da to što su Gugl, Fejsbuk, Instagram, Tviter, Jutjub i Vajber besplatni, ima neke veze sa oglašavanjem – sa onim dosadnim banerima i ekranima koji iskaču i čijoj smo baražnoj vatri stalno izloženi. Ali to je tek mali deo priče. Stvarnost koja stoji iza toga mnogo više je problematična.

„Kad vam je Gugl ponudio mogućnost da skladištite svoje kontakte na mreži, zauzvrat je mogao da proceni veličinu, snagu i kupovnu moć vaše društvene mreže. Kad je Gugl izbacio na tržište svoj program Mapa i besplatno dao GPS i uputstva za vožnju, mogao je da prati i mesta na koja ste išli. Gugl se pitao koga zovete, pa je napravio Gugl glas kako bi to saznao. Ne samo što je sada mogao da prati svaki vaš telefonski poziv već je transkribovao poruke vaše govorne pošte primenom softvera za prepoznavanje glasa i glasovnu transkripciju“ – objašnjava nam Gudmen.

Gugl je napravio i operativni sistem Android i dao nam da ga besplatno koristimo. Međutim to je digitalna varijanta Trojanskog konja. Gugl sada može da nas prati svuda, gde god da smo krenuli sa svojim „pametnim“ telefonom.

Može se čak bez ikakve rezerve tvrditi da nas Gugl sada poznaje bolje nego što sami sebe poznajemo. I, ako nam to već i nije ranije bilo sasvim jasno, mi nismo Guglov korisnik; mi smo njegov proizvod – ili još preciznije - mi smo postali sirovina za proizvode koje on prodaje drugima.

Naravno, Gugl nije usamljen sa ovakvim poslovnim modelom - postoje hiljade kompanija širom sveta koje rade isto to, među kojima se posebno ističe Fejsbuk.

Da li mi dovoljno ozbiljno razmišljamo o tome u kakvom mi to „vrlom novom svetu“ živimo?

I jedno ovakvo nepotpuno i nesistematično razmišljanje o sajber prostora i promenama koje je uneo u naše živote, otkriva da je potrebno da izgradimo jednu mentalnu i psihološku zaštitnu barijeru u odnosu prema digitalnim tehnologijama i da naučimo da što jasnije razlikujemo pozitivne od negativnih posledica našeg „bivstvovanja“ u sajber prostoru.

Moramo se „naučiti“ da (digitalnim) medijima verujemo sa rezervom, da budemo kritični prema svemu što nam pružaju moderne digitalne tehnologije i , što je najvažnije, da barem deo vremena provodimo izvan njihovog uticaja, a posebno daleko od internetskog sajber prostora.

Možda bi i ovde bila lekovita jedna vrsta minimalizma – digitalni minimalizam. Polazeći od osnovne ideje ,,što manje to bolje“, treba da se usredsredimo na nekoliko ključnih vrednosti a ne da lutamo kroz digitalne lavirinte lažnih izbora.

Moramo imati u vidu da smo i mi (uopšte, a i sa ovim časopisom i prilozima u njemu) deo tog „vrlog novog sajber sveta“.

I, naravno, da ne zaboravimo sa koliko ironije Šekspir kaže u „Buri“:

„O čuda! Kol’ko je mnogo krasnih bića ovde!

Kako je lep taj ljudski rod!

O divni novi svete koji imaš

Baš takve ljude!“