БОЛЕСТ КАО ЛЕК

Посматрајући данашњи свет невероватно је колико смо постали удаљени једни од других. Тако смо близу а заправо тако далеко. Зависни смо од слободе која нам припада а коју нам је оковала Корона, удаљила нас од будућности и учаурила у садашњости у којој нам остаје само сећање на прошлост?

Резултат свега овога јесте 'Неизвесност', неизвесност чекања пандемије, чекања која је постало много већа психолошка пошаст и која се уселила у свачији ум.

Шта ће бити са нама? Да ли ћемо функционисати као и раније? Да ли ћемо преживети?

Црне прогнозе се остварују и пратимо их свакодневно кроз титлове који сабирају бројеве оболелих и оних који на жалост више нису међу нама. Ограничени смо у кретању, ампутирани од онога за чиме вапимо и што зовемо слободом кретања и дружења. Наоружани смо само маскама кроз које нишанимо, како да се дистанцирамо од осталих, како у превозу, тако и на улици и у установама у којима чекамо ред. Неизвесност не јењава и сада се чини да је свет заиста на танком леду на коме је све постало могуће. Али природа као природа увек има свој одговор и он се налази исто тамо где је и питање?

Природу многи оптужују и упиру прстом као кривца и као фактор покретања вируса. Но, да ли је заиста проблем Природа или је то проблем друштва, и одакле се та клица испољила и изашла у глобалној форми кроз проблем који је постао велика претња како здрављу тако и само егзистенцији?

Ово питање су постављали некада и древни народи али су они имали одговор. Народи који су природу поштовали као живо биће и исто тако се према њој и опходили са пажњом. Природа им је давала без себичности све плодове мајке земље. Мајке која је поштована и чија је вредност цењена.

На жалост од овога су остали само митови и приче из књига о некаквим полумртвим цивилизацијама које су истребљене добрим делом и од човека, освајача модерног доба. Човек је постајао све више незајажјива и бахата звер која узима све и не осврће се уопште за собом.

"Човек је постао ходајући фабрика несвесна дима који избацује својим токсичним мисаоним садржајима".

Аутомат који не поштује правила и верује у само једно правило, у правило свог стомака, он се радује океану предивног глобализма и о њему прича са слаткоречивошћу, али се у њему и даље виде и заударају зуби мочварног предатора.

Оно што је данас последица свега онога чему сада сведочимо јесте управо људски ум јер је свет око нас постао пројекција нас самих. Пројекција наших похлепних идеја и мотива како да имамо моћ, како да владамо а да останемо нетакнути и ако газимо преко осталих не поштујући тиме људске вредности, већ цењено тражимо само у инстант логорима.

У логорима у којима се боримо за неко замишљено место под сунцем.

Све ово је људска покварена мисао настала из нутрине нас, излучена у спољашњу слику света и добили смо ово чему сада сведочимо свакодневно.

"Херметички аксиом каже како је горе тако је и доле све у испољењу једнога".

А то је 'Болест као лек, дакле опомена где и како се човек мора обратити првенствено себи и својим унутрашњим световима сагледавајући њихову величанственост и ту величанственост пружити свету како би кроз њега видео свој лични одраз свој суштински сјај.

Тибетански тантрички будизам нас учи како је свет огледало појединца и како се он огледа у њему и како смо сви ми заслужни и одговорни за стварање и разарање.

"Јер друштво галами једном химном али не заборави да си и ти си ехо који одзвања у њој".

Зато је ово време једна велика дужност свакога од нас понаособ, како не бисмо постали брод који тоне полако у сопственој несвести, јер ће резултати бити фатални.

С обзиром да је ситуација акутна она није позив који долази као болест – напротив већ као лек који морамо што пре интегрисати у нас саме. Како бисмо променили начин схватања природе свуда око нас као и односа са другима а он произилази из нас самих и наших себичних уверења која се морају што хитније променити или ћемо бити сахрањени нашим сопственим погрешним визијама.

Зато овај исписани текст не служи само као храна за публицитет или неку овлаш унутрашњу револуцију. Већ је 'најхитњи апел, да се свако ко чита озбиљно запита у каквом то свету заиста живимо? Како се опходимо према природи око нас?

Направимо само списак, ствари једноставно побројте:

• Живимо животе од данас до сутра и од сутра до данас попут карикатура које једу само да би живеле и живе само да би јеле?

• Колико се бавимо бескорисним темама док нам је здравље, као и духовност на последњем месту?

• Живимо као лицемери причамо о спорту а не живимо нимало спортски? Према свом телу смо најгори тирани.

• Колико отпадака се може избројити на улици док одете само до оближње радње? - Колико смећа можете видети да плива нашим прелепим рекама?

• Колико штетних издувних гасова уносимо и колико њима штетимо околини? И не само ми већ и наши најближи према којима смо исто дужни да пренесемо одговорности. Како да их уразумимо на последице? Када се све ово сабере добија се колективни образац као одговор на оно што пружамо и како се понашамо.

Природа је одговор на нашу унутрашњост и она је створила ову болест као одговор кроз филтер колективног ума, она није производ ничега другога до људске умотворине која је заразила све сфере друштва ушетала у све поре и метастазирала као глобални вирус. 'Корона који лагано убија Човечанство, које га је и створило попут камиказе на колективно несвесном пољу.

Отрезнимо се док нам не буде касно! Поштујмо правила, јер болест увек прво долази као опомена. Да би се лек нашао у узроку? Она је узрок духа који се самоочитава. Дакле узрок је дух, а – последица телесност, као и имунитет: "У здравом духу живи здраво тело"

Сви знамо за гесло "У здравом телу живи здрав дух" које је одзвањало кроз детињства многих попут светлосне мантре са часова физичког васпитања.

Где је Свет око нас тада имао једну другачију вредност која је избледела полако у прошлости? На нашу велику жалост због тренутне пандемије ми више и немамо физичко, већ је физичка активност наше деце постала он-лине настава.

Где су и спортски терени постали у последње време све мање посећени. А и ако јесу онда су постали попут трибина за отпад лименки ,пластичних флаша, шприцева и смећа које свако оставља за собом. Шуме и паркови Београда као и Србије целокупно више немају вредност јер њима тумарају: бескућници, пси луталице и емигранти.

Све се претворило у једно велико сметлиште о коме више нико не води никакву бригу. Реке нам смрде попут мочвара а топлане загађују без најосновнијих филтера толико да не можемо више ни прозоре отворити од црних облака.

Будимо мудри јер мудрост је оно што ће нам требати у последњим данима а како се прича одвија онда ни за мудре потезе неће више бити времена да се спаси оно што може да се уради.

А није тешко да кренемо – кренимо од самих себе. Не заборавимо да смо ми окидач наше сопствене реалности коју посматрамо и да ниво нашег бића одређује много тога. Пробудимо се, будимо свесни шта и како имплантујемо у свет у коме живимо.

Довољно је бити свестан овога а остало ће урадити све шта треба јер ће се "ефекат лептира" пренети на све остале и самим тим већ смо спасиоци једног Универзумаједног живог бића које говори и умире кроз све нас. Према томе отворимо дубоко очи и будимо учесници спасавања а не дезертери у лењости, јер време је само једно и не понавља се никада. Док ће наше грешке испаштати они после нас.

Мислимо о томе..