ГНОСТИЧКА (БОЕМСКА) РАПСОДИЈА
- Siniša Košutić
- Jan 2, 2021
- 4 min read
„У очима гностика, сва жива бића нашег света јесу талог изгубљеног неба“
- ( Жак Лакаријер: „Гностици“)
Чак и необавезно поподневно размишљање о гностицима и гностицизму, код обичног човека, који стоји на врху ланца исхране, изазива неодређен страх и зебњу, као када се чекају резултати лабораторије, какво је стање наше крви, а заправо како је стање наше свести. По тврђењу гностика човек је једнако отуђен од своје последње мождане ћелије, као и од читавог Универзума као „мрачног огња“ и само знање о себи, гносис, може да нам отвори пукотине светла „Вечног Сунца“, које исијава из Плероме, Божанске пуноће, у пропадљиви свет смрти, у који нас је, због тежине материје и поремећене вибрације, увалио покварени и зли Демијург, творац овога света.
Данас, модеран грађанин Србије, васпитан и образован на христијанизованим моралним вредностима и пост-социјалистичкој православној космологији и Неw аге постреволуционарним тековинама, „пеаце анд лове„ пропалом пројекту, најрадије би пљунуо од муке на овакве гностичке и манихејске тврдње, притом без правог увида у то шта је гностичка филозофија. Ако погледамо око себе видећемо већ одавно присутну епидемију: life - couch инструктора, „учитеља“, гуруа, Carpe Diem промотера, умрети здрав дијететичара, живи-у-садашњем-тренутку полусвештеника, отеклих вратова билдера и распамећених трговаца инстант срећом, врачева за брзо богаћење, веганских секти и надри-лекара који нас лече вибрацијама и Сунцем.
Одакле потреба за овим "помоћницима“, ако су нас напустили наши Анђели заштитници, зашто се комерцијализовала и убрзала потреба за конзумним откровењима, и духовним 99,99 попустима, и напокон, зашто се сви упорно труде да нас убеде да живимо у најлепшем и најбољем од свих светова.
Зашто нам је потребан неко, било ко, да нам открива „ТО“ што нам је блиско као руке и ноге, што најчешће носимо као камен о који се спотичемо и не успевамо, као новчић за срећу, да га бацимо иза леђа.
Шта нас је то удаљило од највеће драгоцености коју носимо, што је у нама, а до њега, или до ње, или до тога, не можемо да допремо, као да је прекривено неким непрозирним велом тајне.
Мада, општа места никада нису захвална ни у литератури ни у аналитичкој психологији, варирао бих једну непроверену гласину: „Србија има богату историју, али нема богату традицију.“ Одмах прелазим на гностичку традицију. Умало се нисам потукао са једним православним свештеником, даркером, у црним чизмама и Jack Daniel's-om у руци (увек две коцкице леда) када сам га питао, има ли гностика у Православном свештенству. Читај оче наш, какви гностици!
Покушавам да направим виноград на обронцима Карпата и где год се закопа, скоро, избијају кости покланих Богумила. Ко их је побио? Кажу Стефан Немања и његов син Растко. А, налазим у списима, да је Мирослав, Завидин брат, Завиде - оца Стефана Немање, помагао Богумиле капом и шаком. Шта се десило? Није ваљда на греху и крви направљена држава под посебним именом: Србија?
Не сећам се да је икада Православна црква направила молебан за опрост греха, за побијене „невернике“ чисте вере у Христа, поштоваоца четворо јевањђеља. Читачи неба, у небеској Србији, тврде да крв покланих Богумила још увек вришти у астралу и да ће, ако се не добије опрост од грехова, остати да вришти у астралу – као проклетство!
Да се човек згрози, и као верник и као маловерник, од ове помисли! Шта нам је чинити? С обзиром на то да приређивач овог часописа за неговање духовне културе, а и ми који качимо своје цедуљице по парку испред Каменичке улице, као хоме маде „зид плача“ нисмо свештена лица, нико нас није рукоположио и нисмо овлашћени за било каква чинодејства, нисмо овлашћени ни за молебане!
Оно што је у нашем домету и домену је да покушамо, усред епидемије, да развалимо врата лагума у којима се буђаве апокрифни списи подземне и паралелне (и забрањене) историје и изнесемо на светло дана, из београдских Наг Хамади пећина, прогнано и заборављено наслеђе.
Наставак следи у следећем броју, а до тада слушајте пажљиво Фреда Меркјурија и његов крик – Боемску Рапсодију / Bohemian Rhapsody :
"Јел је ово живот?
Ил је плод маште?
Ухваћен у недођији,
не могу побећи од стварности!
Отвори очи,
Погледај ка небу и види
ја сам само сиротан,
не треба ми сажаљење.
Лако дођем, лако одем.
Чаш сам горе, час доле.
где год да ветар дува
није ми важно, не мени...
Мама, управо сам убио човека.
Прислонио му пиштољ уз главу.
Повукао обарач, сад је мртав.
Мама, а живот је тек почео,
сада сам све упропастио.
Мама, ох
Нисам хтео да те расплачем,
Ако се не појавим сутра
у ово време,
Иди даље, иди даље
као да се ништа није десило...
Прекасно је,
моје време је дошло,
дрхти ми свака кост у телу,
бол не престаје.
Збогом, свима - Морам ићи,
морам вас све оставити
иза себе и суочити се с истином.
Мама, ооооох...
(Где год да ветар дува),
не желим да умрем.
Понекад пожелим да се нисам ни родио...
Видим малу силуету човека
Скарамус, Скарамус,
хоћеш ли одиграти фанданго?!
Грмљавина и севање,
стварно, стварно ме плаше!
(Галилео) Галилео, (Галилео), Галилео,
Галилео, Фигаро, Магњифико-о-о-о-о...
Ја сам само сиротан,
нико ме не воли,
Он је само један сиротан
из сироте породице,
Поштеди његов живот од овог пакла.
Ја сам само сиротан,
нико ме не воли,
Он је само један сиротан
из сироте породице,
Поштеди његов живот од овог пакла.
Како дошло, тако прошло,
хоћеш ли ме пустити?
Ох боже! Не, нећемо те пустити,
Пустите га
Ох боже! Не, нећемо те пустити,
Пустите га
Ох боже! Не, нећемо те пустити,
Пустите ме (Нећемо те пустити)
Пустите ме! (Нећемо те пустити)
(Никад, никад, никад, никад)
Пустите меееее!
Не, не, не, не, не, не, не
(Ох мама миа, мама миа) Мама Миа, пусти ме!
Белзебуб је гурнуо ђаволе у мени,
у мене, у мене!
Дакле, мислиш да ме можеш
каменовати и пљунути ми у лице,
Дакле, мислиш да ме можеш
волети па ме оставити да умрем,
Ох, душо, не можеш ми то урадити,
душо!
Просто морам да се изгубим,
просто морам да се изгубим одавде.
Стварно ништа није важно,
свако видети може.
Стварно ништа није важно,
Мени стварно ништа није важно.
Где год да ветар дува..."
Comments