Усавршеност средстава и збрка око циљева карактеришу наше доба. – Алберт Ајнштајн
Има ли живота након смрти wi-fi рутера? – Анонимус
Да ли понекад застанемо и мало детаљније размислимо о томе како у овом „врлом новом сајбер свету“ изгледа наша свакодневица?
Пробудимо се ујутро и одмах посегнемо за мобилним телефоном. Проверимо да ли има нових мејлова и текстова. Да бисмо се уверили да нисмо пропустили некуважну поруку, пријављујемо се на Фејсбук и проверавамо да ли су нам пријатељи поставили неку нову објаву док смо спавали. Онда одлазимо на Твитер где пратимо стотине пријатеља, познаника, и јавних личности - сигурно је неко објавио нешто што вреди прочитати. Пошто нема ничега занимљивог на друштвеним мрежама, одлазимо на своје омиљене Интернет странице да бисмо сазнали шта се дешава у свету - не желимо да пропустимо главне вести дана.
Од тренутка када смо се пробудили и попили прву шољицу кафе, нашом пажњом управља технологија. Текстови, мејлови, друштвени мреже, игрице, насловне вести, блогови и видео снимци на Јутјубу просто нас држе у заробљеништву. Још горе, остатак дана протиче на исти начин. Телефон звони, сигнализирајући долазак нове поруке и ми смо неспособни да се одупремо а да је не проверимо. Стиже обавештење да нам је стигао нови мејл и одмах остављамо све да бисмо то прочитали. Затим, одлазимо на Фејсбук, обећавајући себи да ћемо потрошити само неколико минута, а останемо неколико сати да лутамо по Интернету.
Да ли себе препознајемо у овом опису? У шта се претворио наш живот и није ли свако од нас постао прави дигитални зависник?
Можда би нас на размишљање о свему томе могла да подстакне књига Katarine Kacer, Sajberpsihologija (Лагуна, 2019). На корицама књиге, стоји најава - „Свакодневица је постала неодвојива од нових технологија. Многи свој живот не могу више да замисле без смартфона и таблета, без Gugla, Fejsbuka, Vajbera ili Instagrama. Виртуелни простор је постао други свет у којем живимо, делујемо, реагујемо и производимо нове садржаје. То утиче на наш идентитет, осећај времена, начин на који опажамо себе и друге, на наше мишљење и понашање. Крајње је време да критички размотримо оно што смо у међувремену дознали о Интернету и људској психи“.
Књига садржи детаљна разматрања о томе како бесомучно коришћење свих тих модерних дигиталних справа утиче на нашу психу.„Све веће расипање пажње – због све веће многострукости, количине и степена интерактивности, брзине промена перспективе, бестелесности и физичке анонимности на мрежи – води томе да све чешће подлежемо и дигиталним грешкама у опажању. Опажање простора и осећај времена се мењају, а ако не пазимо – постоји и опасност да се различити реални и дигитални простори доживљаја међусобно помешају. На основу разматрања психологије интернета, овде бих желела да укажем шта на интернету може да наведе наш мозак на погрешан пут, да нам нашкоди, па чак и да нас отера у болест; истовремено бих, међутим, желела да подсетим и на пут који нам може омогућити да постанемо компетентни сајбернаути, способни путници у сајберсвету.“ Ауторка нас опомиње да „у последице опсесије да се непрестано буде на мрежи спадају, између осталог, и губитак контроле, преоптерећеност, лутање пажње и неусредсређеност, одвраћање пажње од оног што је суштинско и важно, осећај да смо залутали у виртуелном лавиринту, или пак страх да нешто пропуштамо.“
У круговима стручњака различитих профила, а најпре психолога, почео је да се користити термин дигитална зависност за описивање широког скупа компулзивно опсесивних понашања која се односе на употребу дигиталних технологија, мобилних телефона, друштвених мрежа и Интернета. Користи се као свеобухватна фраза која сугерише све већи тренд компулзивног понашања међу корисницима технолошких уређаја, препознајући да прекомерна изложеност и прекомерна употреба технологије може да резултира зависношћу од дигиталних уређаја.
То доводи до симптома у понашању сличних било којем поремећају зависности од употребе психоактивних супстанци. Корисници занемарују одржавање здраве равнотеже између коришћења технологије и дружења ван ње. Свакодневне животне задатке стављају на последње место, а предност дају Интернету или другим дигиталним областима.
Сличност између зависности од психоактивних супстанци и друштвених мрежа огледа се у томе што изазивају жудњу, повећавају толеранцију на количину коришћења, доводе до синдрома апстиненције и у великом проценту до појаве рецидивизма. На сличан начин се јављају и негативне последице на породичном, социјалном и професионалном плану.
Ипак, изгледа да су начини на које дигиталне зависности привлаче другачији од других зависности јер садрже социјалне и повезујуће елементе, и углавном укључује легалне активности (за разлику од куповине законом забрањених дрога). Такође, у перцепцији шире јавности се сматрају мање штетним и зато према дигиталним зависницима не постоје исте предрасуде као према зависницима од дроге, алкохола или коцкања.
Последњих година посебна пажња посвећена је томе како прекомерна употреба дигиталних технологија може утицати на млађу генерацију. Са приливом технологија дизајнираних за свакодневну употребу, многа деца се све више ослањају на дигиталне уређаје у образовању, друштвеним мрежама и забави. Будући да млади проводе мање времена у непосредном дружењу са вршњацима лицем у лице и све више времена проводе у затвореном, директан утицај дигиталних уређаја на њихово физичко и ментално здравље постаје забрињавајући.
Међутим, упоређивање већине становништва са зависницима можда банализује патњу стварних зависника. Непажљива употреба терминологије зависности умањује врло стварне последице за оне који су тиме озбиљно погођени. Истовремено се прецењује ризик штете коју имају они који се понекад баве употребом дигиталних технологија, донекле прекомерно али у крајњој линији не тако штетно. Група истакнутих истраживача зависности зато указује да је потребно сачувати овај појам за мању групу људи који имају значајна функционална оштећења због употребе дигиталних технологија. Неки експерти сматрају да можда постоји једноставно решење за сагледавање и анализу ове проблематике: концепт зависности заменити концептом навике. Сходно томе, уместо патолошке реторике треба разматрати добре навике наспрам лоших навика.
Већина свакодневног понашања јесте и треба да буду уобичајене навике. Цивилизација и напредује проширивањем броја операција које можемо извести без дубљег размишљања о њима. Све навике па и технолошке навике саме по себи нису лоше, али морају бити култивисане, однеговане. Иако нам овакав аргумент не говори како да се конкретно врши таква култивација, он нас упућује на дубље сагледавање структуре и разумевања проблема. У случају уобичајених ометања, проблем се неће решити дигиталним детоксикацијама (одбацивањем употребе дигиталних алата и услуга), него кроз интелигентно реструктурисање нашег окружења на начин који умањује искушења.
Наравно, разговор о навикама не би требало да потисне чињеницу да технолошке компаније пројектују и дизајнирају услуге на начине који потенцирају одређене зависничке односе корисника. Другим речима, то је тема о којој увек морамо да разговарамо. Чак и у овом контексту терминологија навика даје више нијанси расправи него поједностављени појмови о зависности. Овде је потребно истаћи да би било потребно да велике технолошке компаније које пружају такве услуге, буду законском регулативом у обавези да истовремено омогуће механизме помоћу којих би корисници били упознати са проблематичним аспекатима тих услуга, што би им помогло да одржавају здравије понашање на мрежи.
Стварањем могућности за расправу о негативним странама употребе технологија која не прибегава патологизацији, моралну панику замењујемо једном утемељенијом дискусијом о нашој колективној употреби технологија. Тако се отвара простор за стварање добрих технолошких навика, или оно што бисмо могли назвати дигиталним образовањем, дигиталном писменошћу.
Можда би најпримеренији термин за оно што већина нас доживљава када прекомерно користимо технологије био - дистракција (ометање, поремећај пажње, одвлачење пажње, непажња, сметња да се усресредимо на оно битно у датом тренутку). Међутим, нешто не можемо назвати дистракцијом ако не знамо од чега нам то одвлачи пажњу. Зато је потребно да планирамо своје активности на дневном и недељном нивоу. На тај начин постаје вероватније да ћемо време проводити радећи оно што заиста желимо уместо онога што велике технолошке компаније желе. Запамтимо, кад искључимо упорно звоњење и примање порука, Марк Цукерберг не може поново да их укључи.
Ту би могао да нам помогне једноставни планер активности. Ако не планирамо своје активности, никако не можемо знати разлику између онога што смо намеравали да урадимо и онога што нам је одвлачило пажњу. Ако себе затекнемо да радимо оно што смо планирали, онда смо на правом колосеку, све остало је дистракција.
Остављајући по страни стручно-медицинску расправу да ли претерана употреба дигиталних технологија испуњава клиничке стандарде да буде третирана као болест зависности, потребно је да из угла обичног корисника модерних дигиталних технологија, покушамо да установимо који би то био најбољи начин да ми користимо њих а не да оне користе нас. Решење свакако није у томе да се сасвим искључимо из дигиталног света; већина нас из професионалних разлога не може тако нешто да уради, а из приватних то и не желимо.
Овде је битно уочити да смо се регистровали за ове услуге и те уређаје купили из мање важних разлога - да одржавамо везе са пријатељима и да не морамо истовремено да носимо и iPod и телефон - а затим смо све више почели да подпадамо под њихов утицај. Оне су почеле да диктирају како да се понашамо и како да се осећамо и некако нас приморавају да их користимо више него што је то здраво, често на штету других животних активности. Преовладао је осећај да почињемо да губимо контролу над својим животима. Проблем са новим технологијама заправо није у томе да ли су оне корисне или не. У питању је наша аутономија.
Дигитални минимализам представља један од могућих одговора на то питање. То је једна свеобухватна филозофија употребе технологија заснована на уверењу да мање може бити више када је у питању наш однос са дигиталним алатима.
Ова идеја није нова – још је Марко Аурелије писао: „Видиш ли колико мало ствари мораш учинити да би живео задовољавајућим и побожним животом?“ Дигитални минимализам је овај класичан увид једноставно прилагодио улози технологија у нашем савременом животу. Полазећи од наших најдубљих вредности, ми ћемо се, као дигитални минималисти, при избору технологија понашати тако да извучемо добро из њих, а да истовремено заобиђемо оно лоше. То значи да је потребно да јасно сагледамо које дигиталне алате пуштамо да уђу у наш живот, из којих разлога и под којим ограничењима.
Кал Њупорт, један од главних заговарача овог покрета, у књизи “Дигитални минимализам” (Cal Newport: Digital Minimalism, New York, Portfolio/Penguin, 2019) предлаже један брз и агресиван процес за практично усвајање оваквог начина живота, који он назива дигитално чишћење. “Слично као што рашчишћавате своју кућу, овај експеримент у промени начина живљења нуди ресетовање вашег дигиталног живота све до дана када ћете уклонити ометајуће алате и опсесивне навике које су се временом насумично накупиле, а заменићете их са много сврсисходнијим скупом понашања - у одговарајућем минималистичком моду -који ће подржавати ваше вредности уместо да их поткопава.”
Процес дигиталног чишћења практично треба спроводити у три корака:
1. У првом кораку потребно је да одредимо период од тридесет дана током којег ћемо направити паузу у коришћењу услуга дигиталних технологија које сматрамо да нам нису неопходне (можемо да се одмакнемо од њих без стварања штете или већих проблема било у нашем професионалном или личном животу).
За оне које су нам неопходне корисно је навести када и како их користимо у овом периоду.
Тако формирамо списак забрањених технологија заједно са релевантним оперативним процедурама за оне које морамо да користимо. Ово треба да запишемо, окачимо на видно место и проверавамо сваки дан. Јасноћа о томе шта нам је дозвољено а шта није дозвољено током процеса чишћења показаће се као кључна за успех.
2. Током ове тридесетодневне паузе потребно је да испитамо и поново откријемо активности и понашања за која сматрамо да су нам значајна и представљају за нас велико задовољство. Вероватно ће нам прве или друге недеље нашег дигиталног чишћења бити тешко да се изборимо са поривом да приступимо технологијама које не смемо да користимо.
То ће, међутим, проћи и резултати детоксикације показаће се корисним када дође време за доношење јасних одлука на крају.
Циљ нам је да на крај процеса стигнемо са јасно сагледаним активностима које нам представљају право задовољство, омогућавајући нам да са сигурношћу изградимо бољи живот - онај у којем ће технологије имати улогу да само подржавају наше најдубље животне вредности и циљеве.
3. На крају тридесетодневне паузе долази последњи корак дигиталног чишћења, поновно увођење опционих технологија у наш живот. У овом последњем кораку полазимо од празног листа и постепено враћамо само оне технологије које задовољавају наше строге минималистичке стандарде. Морамо веома пажљиво то да урадимо, јер од тога зависи да ли ће читав овај процес донети трајне промене у нашем животу.
Имајући ово на уму, за сваку опциону технологију коју размишљамо да почнемо да користимо, прво морамо да се питамо: Да ли ова технологија директно подржава нешто што дубоко ценимо? Ово је основни услов под којим бисмо требали пустити један од ових дигиталних алата у свој живот. Чињеница да нам нуди само неку корист је небитна – ми, као дигитални минималисти, желимо да користимо одређену технологију да би она служила стварима које сматрамо најважнијима у свом животу, истовремено срећни што изван остаје све остало.
Једном када технологија прође ову прву проверу, морамо се суочити са тежим питањем: Да ли је ова технологија најбољи начин да се подржи ова наша вредност? Многе технологије које тиранишу наше време и пажњу оправдавамо због нечега што нам и није тако битно.
Кал Њупорт нам овде даје још један савет: "Будите скептични према алатима који решавају проблем који пре њих није ни постојао".
На крају, да ли је уопште потребно нагласити да најважнији разлог због којег треба да усвојимо филозофију дигиталног минимализма јесте емционалне природе. Употреба дигиталних технологија, а посебно друштвених мрежа, све више нас одваја од непосредног дружења.
Разговор лицем у лице је најљудскија ствар коју у животу радимо. Потпуно присутни, једни друге учимо да слушамо и тако развијамо способност емпатије. Само у непосредном контакту осећамо радост што нас други слушају, што нас разумеју.
コメント