„У антици су робови отворено називани робовима. У средњем веку су добили име кметови. Данас је њихово име корисници“ – Бакуњин (парфраза)
Идеје и метафоре које потичу из средњовековног доба често су и до сада коришћене за описивање и објашњавање модерног друштва. Друштвена срамота је често описивана као стуб срама, добра дела су сматрана витешким, разне врсте прогона и цензуре су проглашаване модерном инквизицијом и ловом на вештице, а поједине елитистичке тенденције у политичком животу понекад су критиковане као феудализација. То је још више дошло до изражаја на почетку 21. века, када су Интернет и дигиталне технологије, заједно са угодностима које пружају, еуфорично означаване као царство дигиталних технологија.
На први поглед делује зачуђујуће да се неки појмови и концепти који потичу из средњовековног друштва могу искористити као веома погодни за описивање и расправљање о многим друштвеним и политичким појавама, парадоксима, дилемама и изазовима које доносе нове дигиталне технологије.
Интернет не треба схватати само као техничку инфраструктуру на којој се одвијају услуге и сервиси кључни за савремену економију, политику и друштво. На почетку је Интернет био замишљен као мрежа дистрибуираних рачунара која треба да омогући децентрализацију комуникација и да буде најшира демократска алтернатива хијерархијским комуникационим системима. И то је у почетку и био – само још један комуникациони канал кроз који су се могле пласирати и рекламне поруке.
Интернет је прошао кроз различите развојне фазе, и данас се дошло до тога да је у потпуности преузет (просто колонизован) и глобално пласиран на тржиште где доминирају велике технолошке корпорације. "Велику петорку" чине: Епл (Apple), Мајкрософт (Microsoft), Амазон (Аmazon), Гугл (Google) и Фејсбук (Facebook). Вредност њихових акција на берзи појединачно већа је од БДП-а већине држава.
Eпл је компанија која се првенствено бави производњом персоналних рачунара и мобилних уређаја као и одговарајућег софтвера за њих. Мајкрософт се примарно бави производњом системског и услужног софтвера. Мајкрософт и Eпл су настали крајем седамдесетих година прошлог века па су пратили и обликовали бројне трендове у развоју персоналних рачунара, оперативних система и мобилне технологије.
Амазон се појавио средином деведесетих и успео је да постане једна од доминантних компанија у области онлајн куповине, глобалне дистрибуције потрошних дигиталних роба и услуга рачунарства у облаку (cloud computing).
Гугл (основан 1998.) и Фејсбук (основан 2004.) настају у другачијем окружењу од Eплa, Мajkрософта и Амазонa. Гугл је развио примарну делатност у производњи услуга претраживања Интернета па је тако данас његов тржишни удео у тој области више од 80%.
Фејсбук пак доминира друштвеним умрежавањем, а компаније, које су својевремено конкурисале Фејсбуку, данас су готово пале у заборав. Истовремено, Гугл и Фејсбук заједно су заузели више од 64% укупног глобалног дигиталног оглашавања.
Брзина којом су Гугл и Фејсбук, а онда касније и Instagram, Twitter, Viber и Тik-tok постали део нашег свакодневног живота јесте основни разлог зашто нисмо свесни свих промена које су се догодиле. А посебно нисмо свесни степена зависности од њихових дигиталних сервиса којима смо се заразили.
Они се такмиче за нашу пажњу, за нашу потрошњу садржаја у дигиталном простору, за наш новац и на крају за нашу душу, баш као што су се феудалаци, краљеви и свемоћна Католичка црква такмичили у средњем веку. Имају интерес да усмере нашу пажњу, ограниче нашу перспективу и начине нас лојалним, баш као што су то радиле средњовековне силе.
Модерне дигиталне (информационо-комуникационе) технологије, заједно са преовлађујућим утицајем финансијског капитала и глобализацијом, створиле су један нови друштвено економски поредак који у много чему све више личи на феудалну структуру. Технолошки гуру Džaron Lanier је први, још 2010. године, у својој утицајној књизи Ти ниси уређај (Yоу аre not a gadget), уочио појаву кметова и господара Интернета.
Средњи век
У средњем веку основна привредна грана била је пољопривреда. У том друштвено – економском систему феудалац, властелин, контролисао је одређену површину земље, коју је обично добио од моћнијег господара или краља. На овој земљи живели су сељаци, кметови, који су политички и економски зависили од господара и чланова његове породице.
У многим случајевима кметови су имали основна права на поседовање малих парцела земље и башти за личну употребу, па технички нису били робови. Међутим, кметови су такође морали да обрађују господску земљу као неку врсту принудног рада или су морали да плаћају (често претерано велике) порезе. Да би живели и производили довољно хране за издржавање, кметови су морали да се прилагоде производним захтевима господара. Пошто су кметовске обавезе биле директно везане за земљу коју су заузимали, свака замена земљишта значила је и пренос кметовских обавеза.
Већина властелинстава је такође била насељена и одређеним бројем слободњака који нису били обавезни да обрађују земљу принудним радом, али су плаћали порез, кирију и друге дажбине. Ови слободњаци могли би се сматрати раним верзијама онога што би се данас могло назвати „средњом класом“. Било би поједностављено, али у основи тачно, мишљење о слободњацима као о људима који су били довољно богати да изнајме или купе земљу, али нису били довољно богати да имају своје кметове.
Сељаци, било кметови или слободњаци, такође су често морали да уз плаћање користе услуге које им је пружало господско властелинство. На пример, многа властелинства су имала млинове за житарице које су сељаци могли користити за млевење својих производа од жита у брашно, али су такође захтевали накнаде или предају неког дела произведеног брашна. На неки начин, ови млинови представљају неку врсту локалног монопола, у којем је сељацима биле доступне само могућности да користе господски млин уз плаћање накнаде или да уопште не користе млин.
Као и код већине система присилног рада, постати кмет било је много лакше него се избавити из кметства. Генерално, већина сељака била је затворена у својој друштвеној класи. Било је неких начина да се избегне кметство, али они су се разликовали у зависности од друштва, па чак и од индивидуалног господара. Огромна већина је ипак морала да се повинује феудалној обавези да би уопште могли да преживе.
Савремени кметови – корисници
Поређење ових образаца са феудалним добом не треба схватати буквално: ми нисмо баш постали кметови на Закерберговој плантажи. С друге стране, има смисла да нашу зависност од система моћи какав се брзо развијао у ери Интернета сагледамо као невидљив али огроман прекид са модерношћу и либералним хуманизмом и демократијом. Можемо уочити да су модерне дигиталне технологије омогућиле појаву изразито предмодерних карактеристика које личе на средњовековне. Треба посматрати и поредити данашњи дигитални простор (и посебно екосистем података) са оним властелинским, првенствено имајући у виду компаније друштвених мрежа.
Поучна је историја о томе како се дошло до тога да су наше свакодневне активности у дигиталном простору претворене у информације које говоре скоро све о нама, о нашим навикама и склоностима. Када користимо дигиталне технологије остају успутни записи о томе када и где смо нешто радили. На почетку Интернета ови подаци нису имали комерцијалну вредност – или се уопште нису користили или су коришћени као повратне информације за побољшање услуга за кориснике.
А онда су руководиоци и акционари великих технолошких компанија уочили нове могућности за зараду и почели да продају податаке о нама, односно да продају моц́ утицаја на нас. Снага модерних технолошких компанија састоји се, с једне стране, у искључивој контроли наших података и, с друге стране, у могућности да на основу тога предвиђају сваку нашу активност, што им заузврат даје моћ да утичу на наше понашање и да тај утицај продају другима. Ми смо се од корисника претворили у њихов производ – или још прецизније – ми смо постали сировина за њихове производе.
Тако је настала економија података као нови пословни модел. Главни јунак ове приче о трансформацији успутних података у извор зараде јесте Гугл коме су се касније придружили Фејсбук и сви остали. Штавише, и традиционалне технолошке компаније су почеле да опонашају компаније друштвених мрежа у многим својим праксама употребе података својих клијената.
Структуре моћи савремених друштвених мрежа и околни екосистем науке о подацима у великој мери подсећају на феудалну друштвену и економску структуру. Разлика је у томе што уместо производње усева и стоке, кметови овог система производе и предају податке током свог свакодневног дигиталног живота, а господари овог система су власници и руководиоци технолошких компанија, чија је целокупна инфраструктура изграђена на прикупљању и експлоатацији корисничких података.
Свако ко расправља о праведности екосистема науке о подацима и друштвених мрежа скоро неизбежно наилази на аргумент да је учешће у друштвеним мрежама добровољно. Логика пристанка корисника веома је слична начину на који су се средњовековни сељаци „добровољно“ обавезали да постану кметови. Иако је ситуација у савременом друштву мање физички брутална него у средњовековном, пошто је скоро сва лична и професионална комуникација дигитална, неучествовање у свему томе једноставно представља добровољни остракизам.
Неучествовање је готово немогуће у савременом друштву, јер и најобичније продавнице цигле и малтера дају предност онлајн наручивању. Сви међународни телефонски разговори због превисоких цена прелази на бесплатне дигиталне алтернативе; прославе и забаве се планирају и позиви шаљу путем е-поште и Фејсбука. Исто тако и онлајн пријаве за посао постају једини начин конкурисања.
Остајемо везани за платформе јер трошакови и тешкоће ако се искључимо из дигиталног простора и његових чуда постају све већи. Многи задржавају свој Фејсбук налог само из „страха да нешто не пропусте“. Без Фејсбука се плаше да е пропустити важне друштвене догађаје или да неће моћи да прате друштвени живот заједнице, па чак и на радном месту. Неки се такође плаше јавне срамоте или друштвене изолације.
Бити активан у објављивању и коментарисању ствара обавезу или интерес да се настави – у толикој мери да се може говорити о томе да се постаје „зависник“ од Твитера, Инстаграма и Фејсбука.
У погледу учешћа, једина кључна разлика између средњовековног и дигиталног властелинства је у томе што ниједна особа није обавезна само на једној платформи. Уместо тога, свака особа има мрежу обавеза према разним дигиталним властелинствима, од којих свако захтева различите податке у замену за коришћење.
Ниже племство - корпоративни партнери и моћни корисници
Између тих великих компанија и корисника њихових платформи налази се занимљиво друштво „нижег племства“ или „утицајних, моћних корисника“ (influencers). То су они који остварују разне погодности или приход од друштвених мрежа. Они су само ретко запослени на медијским платформама, али им се плаћа (обично путем „партнерских програма“) за привлачење што више корисника на платформу, јер на тај начин повећавају протоке података господара платформе.
Најуспешнији међу дигиталним племством чак могу правити сопствене подплатформе, мреже веб локација изграђене око њихове основне публике или добијати уносне послове које им као награду додељује господар платформе.
Ове подплатформе генерално само стварају осећај аутономије без икакве стварне слободе за обимније прикупљање и експлоатацију података.
Инвазија услуга складиштења и коришћења података у облаку (cloud computing) представља увођење корпоративних корисника у овакав феудални систем. У многим случајевима фирме могу бити у потпуно истој ситуацији у којој смо и ми у вези одлучивања о уступању својих података и податке својих корисника и запослених. Корпоративни клијенти „услуга у облаку“ су као витезови или ниже племство – њима је додељен одређен простор и приступ од стране господара платформе и задужени су за кметове на свом ’феуду’ (дигиталном поседу).
Феудалци и краљеви – власници дигиталних платформи
Коначно долазимо до господара нашег дигиталног властелинства о којима се много расправља. То су људи који поседују и контролишу дигиталне платформе и наравно све податке који се ту генеришу. Они убирају невероватан приход од података које генеришу корисници. Стално уводе нове механизме како би дошли до што више података и били агресивнији у остваривању својих права суверених владара својих дигиталних области, а све у циљу одржавања предности у односу на могућу конкуренцију.
Основни циљ корпорација је да остваре што већи приход и пошто су кориснички подаци њихова основна вредност, дигитални господари су присиљени да све више и дубље задиру у приватност корисника, да стално унапређују начине прикупљања података, иначе ће њихове послове преузети неко спремнији за максимално прикупљање података. Власници платформи стално ходају на ивици балансирајући између нових начина за извлачење података и опасности да корисници напусте експлоататорска окружења.
Да би озаконили ове неравнотеже моћи, властелински системи скоро увек користе неке механизме уговорене верности. Историјски гледано, кметови су генерацијски били предмет уговора или споразума, чије је услове постављао њихов господар. Данашњи уговори у дигиталном властелинству су дугачки кориснички уговори (User Agreements), од којих многи укључују толико клаузула и експлоататорских услова (са нејасним терминима) да су неспроводиви у многим националним правним системима. Кориснички уговори су ретко, скоро никад, написани једноставним изразима, а често су толико дугачки да би за њихово разумевање било потребно више дана читања и вероватно диплома правног факултета. Према томе, кориснички уговори представљају још један део лукавства које симболизује ропску позицију корисника.
Наравно, кметови ових дигиталних предузећа увек се називају „корисници“ или „учесници“, или се користе неки други изрази који имплицирају могућност изласка из свега тога, мада су могућност да се то уради веома мале.
Моћ дигиталних кметова
Нама, дигиталним кметовима, остаје да се запитамо шта би то могло да подстакне озбиљније преуређивање савременог дигиталног царства? Можда је добар повод велико кршења безбедности или цурење података – али, то је већ одавно свакодневни проблем и чини се да ниједна компанија није посебно забринута због тога. Оне само додају трошкове због таквих догађаја у своје прцедуре управљања ризиком и настављају даље као и обично.
Ипак, мора да постоје начини за решавање питања дигиталног феудализма а да то не спречава развој и иновације у области науке о подацима (data science). Ако ми као корисници стварамо вредност за компаније, треба да размислимо о могућим начинима удруживања. Радни статус је препрека за традиционално синдикално организовање, јер су власници платформи били изузетно опрезни и на време предупредили да се корисници ни на који начин не могу сматрати запосленима. Различите групе корисника су покушавале да врше бојкот дигиталних сервиса и друштвених мрежа, али то је махом било лоше организовано и било је кратког даха.
Неки нови облици континуираних ’синдикалних активности’ корисника, првенствено у виду подизања нивоа свести колико компаније зависе од наших података, створили би значајну полугу за разбијање најгрубљих облика искоришћавања дигиталног кметства. То би такође могло представљати и подстицај за запослене у корпорацијама које прикупљају податаке да и они инсајдерски допринесу напорима за регулисање ове области.
Постаје јасно да свака одржива равноправност између власника платформи и корисника захтева строге законе о приватности, који треба да буду усвојени и ефикасно примењивани од стране државних институција на глобалном нивоу. Европска унија је недавно направила велики корак ка одбрани приватности корисника доношењем Опште уредбе о заштити података (GDPR – General Data Protection Regulation).
Корист од оваквих политичких напора усмерених на заштиту корисника вец́ се конкретно види у новим обавештењима и опцијама приватности које се појављују на платформама које делују у ЕУ, чак и ако се њихова седишта не налазе на територији ЕУ. Како се утицај тих закона и правила већ осећа широм света, показује се да су то одлични алати не само за заштиту грађана једне нације, већ и глобално свих корисника дигиталних добара.
У основи свега је прича о моћи и борби за контролу нас појединаца, а тиме и друштва. Кључно је питање како се Интернет од обећаног демократског интелектуалног добра трансформисао у дигитални простор испарцелисан на феуде без икаквог утицаја корисника који ’живе’ у том простору.
Први пут у историји практично сви бесплатно производимо акцијски капитал великих корпорација. То радимо сваки пут када поставимо објаву на Фејсбуку или користимо Гугл навигацију. То, такође, представља и снагу нас корисника.
Сагледавање односа између приватности и моћи може нам омогућити да боље схватимо како разни актери у дигиталном простору гомилају и користе наше личне податке. То нам може дати идеје и начине како да се много успешније одупремо овој врсти доминације која је покренута кршењем наших права на приватност.
Велики технолошки и политички манипулатори били су врло успешни у свом послу јер нисмо на време схватили да постоји асиметрија знања која је довела и до асиметрије моћи. Све до недавно врло мало смо знали о томе како велике технолошке компаније и маркетиншка пропаганда функционишу у дигиталном царству. Њихова тактика нам је била невидљива. У међувремену, они су сазнали готово све о нама. Моћ коју су тако стекли је врло посебна врста моћи, и врло лако се трансформише у економску, политичку и сваку другу врсту моћи.
Морамо да радимо на томе да вратимо равнотежу у нашу корист. Морамо се потрудити да сазнамо што више о њима, а истовремено да они знају што мање о нама. Моћ великих технолошких корпорација делује врло стабилно, а у ствари је као кућа од карата која се може лако срушити. Без наших података они су нико и ништа – ми смо извор њихове моћи. Ствари ће кренути на боље када већина нас корисника постане свесна колико су наши подаци битни за њих. Потребно је нешто мало строжије регулативе, мало отпора грађана, неколико глобалних компанија које ће у свом пословању најдиректније као своју компаративну предност промовисати заштиту приватности – и сва моћ платформских краљева и феудалаца може нестати за трен ока.
Политичари своју моћ, такође, добијају од нас. Ако им довољно убедљиво укажемо колико нам је стало до приватности, и да им нећемо дати своје гласове и подршку ако не регулишу ову област, можемо бити сигурни да ће их то натерати да нешто предузму. Наш задатак је да будемо што боље информисани о свему овоме како бисмо знали шта да тражимо од наших политичара.
Comments