ЗВУК ТИШИНЕ

Да ли сте некада имали утисак да вас саговорник не слуша док причате? Да, док му говорите нешто вама веома важно, његове мисли лутају? Како сте се тада осећали?

- Добар дан, како сте?

- Ма, није ми добро, нешто се не осећам баш најбоље...

- Ако, ако, фино, да не кваримо. Извините, журим, довиђења...

Колико пута вам се то догодило? Човек остаје збуњен. Зашто ме питате, ако вас не интересује то што вам говорим? Да ли је то разговор?

У овом модерном времену, са толико нових видова и начина комуникације требало би да се боље и лакше разумемо. Напротив, утисак је да све мање једни друге чујемо. Брз темпо живота, стрес, егзистенцијална несигурност, Корона, маске, дистанца, довели су до тога да људи данас немају стрпљења да слушају једни друге, мисли им брзо одлутају, воде инстант разговоре у којима често имају потребу да испричају своју причу, а да их оно што саговорник мисли о томе уопште не интересује.

У реду можемо све разумети време, брз темпо живота, бриге... али чему онда служи разговор и да ли ми уопште разговарамо? Мислим да смо сви ми заборавили шта значи слушати (Са)говорника, другу особу, док разговарамо.

Ево и другог карактеристицног примера да два МОНОлога никако нису и не могу бити ДИАлог. Причају две пријатељице и једна каже другој да су у паници, чекају резултат да ли муж има рак или не. Ова друга је прекида и каже: “Знаш и ја имам проблема са здрављем, ишла сам код доктора и он ми је...” Аман, човек се бори за зивот, а она то не чује, јер – не слуша.

Наша потреба да се прикажемо у што бољем светлу пред саговорником, а не да разговарамо са њим, разговор чини немогућим. У оном тренутку када саговорник прича, лепо би било да не размишљамо о себи, него о ономе шта он говори. Оставимо са стране жељу за истицањем, такмичењем, упоређивањем и слушајмо шта жели да нам каже особа са којом разговарамо. На тај начин ћемо омогућити да и она нас разуме, саслуша и једноставно – да нас чује. Чути оно што саговорник каже је од великог значаја јер спречава неразумевање, али што је најважније, тиме се показује другоме да је све што каже важно и вредно пажње (иако са тим можемо да се сложимо или не). Добра, јасна и отворена комуникација је основа сваког доброг, јасног и дуготрајног односа.

Можемо да бирамо да ли ћемо да живимо сами или ћемо да створимо пријатно окружење пуно љубави, разумевања, топлине и отворене размене емоција са људима, који су искрено заинтересовани једни за друге.

Важно је моћи и хтети слушати. На пример, на нашим славама не зна се ко прича, ко слуша, сви причају у глас. Да би неко био слушан, он стварно треба да има шта да каже. И тај исти који говори треба да има способност и да слуша.

Знате ли од када такво понашање потиче? Од рођења од, васпитања од понашања у кући. Онда се одједном упитате: “Зашто ово моје дете виче”? Виче, јер се тако понашају сва деца у вртићу. Нико никога не слуша, сви би да говоре и другога надговоре.

Давних година прошлог века сам у једном антикваријату наишао на британски уџбеник енглеског језика за основце. Прва лекција је била посвећена вештини слушања, разговору, дијалогу. Dialogos – разговор. Реч старогрчког језика први пут написана у Сократовим дијалозима које је објавио Платон.

У уводном поглављу књиге “Уметност слушања”, под насловом Изгубљена уметност слушања, ауторка Кејт Марфи констатује да је у духу нашег доба да не слушамо једни друге. У времену дигитализације све је подређено супротном циљу – да се што мање разговара и још мање слуша. Све вештине којима нас уче током школовања усмерене су на реторику, на артикулисање тога шта желимо, да се што боље представимо, како се осећамо, шта нас мучи.

Како овладати вештином слушања? За почетак, тако што ћемо се ослободити страха да ћемо изгубити прилику да нас чују ако саслушамо другу особу. Истраживања су показала да се добар део испитаника боји да ће одустати од свог става уколико се у расправи усредсреди на оно што други говори. Или да ће његов аргумент имати мању тежину, што је нетачно. Ауторка даје низ смерница како не треба поступати у ситуацијама када заиста желимо да саслушамо неког: шта не треба питати, а шта је добро рећи.

Слушањем се постиже и сврсисходнија комуникација од оне коју углавном практикујемо, а која се ослања на изношење припремљених реченица и навођење разговора у смеру који смо замислили. Нећемо изгубити расправу уколико заиста саслушамо шта саговорник каже и нећемо променити сопствени став уколико саслушамо другачији. Из овога можемо закључити да једино особе које су заиста сигурне у то ко су – могу да буду добри саговорници. На њихово примарно расуђивање не утичу ирационални фактори иако је својствено људској природи да реагује дефанзивно када се став појединца разликује од става групе. Тада се буди примарни страх појединца да ће бити изопштен из заједнице.

Претпоставка да знамо шта ће нам неко рећи пре него што проговори једна је од највећих препрека за успешну комуникацију. Искусни агент ЦИА је указао ауторки на важност слушања у извлачењу информација, нагласивши да је слушање важније од испитивања. Управо оне агенте који умеју добро да слушају агенција радо запошљава, јер су такви веома ретки.

Заиста, саслушати шта нам неко говори кључно је и у послу. Стив Џобс и Бил Гејтс су имали читаве тимове чије је задужење било да “натерају“ људе да саслушају своје колеге, чак и када нису расположени.

Занимљивост: када људи током разговора нагну главу удесно тако да им је лево ухо окренуто ка вама, то обично значи да су укључени у разговор и на тај начин можете утврдити како оно о чему причате утиче на њих.

Дакле, напредак у дијалогу обезбедиле су друштвене мреже и технологије 21. века. Но, са друге стране упркос богатој комуникацији међуљудски односи су све сиромашнији, хладнији, отуђенији. За напредак у дијалогу и квалитетније међуљудске односе потребна је жеља да се разговара, а не да се само говори…

Но, и комуникација, као и све остало у животу, се учи и то константним образовањем, читањем, путовањима, спознавањем света око себе, самога себе, других и другачијих.

Дијалог је давање и примање које оплемењује особу. Зато треба надићи егоизам, предрасуде, страх, неразумевање… Нисмо сви исти и то је дивно.

Такође, важан је садржај реченице, као и одабир речи у њој, јер реч има моћ и да “Лечи, али и да тешко повреди”. Битан је и начин комуникације, односно висина тона, гестикулација, мимика, убедљивост… Свима нама, у информацијама претрпаном 21. веку, са много канала комуникације, у којој без ограничења, али и без правила, сви могу да учествују, потребно је много више знања, образовања, толеранције, емпатије, поштовања различитости и укупно квалитеније комуникације.

То су давно рекли Сајмон и Гарфанкл песмом “The sound of silence” – “Звук тишине”

Hello darkness

Здраво тишино, ево ме да поново поразговарамо...

Видим људе који говоре, али не разговарају.

Видим људе који чују, али не слушају .

Hello darkness...

Без разговора – Тишина нашег унутрашњег живота постаје веома дубока и неиздржљива...