КАКО СЕ ПОСТИЖУ САЗНАЊА ВИШИХ СВЕТОВА

Рудолф Штајнер

Приредио: Ненад Ђурић

Рудолф Штајнер рођен је 25. 02.1861.г. у Доњем Краљевцу, у Аустроугарској Монархији, на територији данашње Хрватске. Оснивач је “Антропозофије”, учења које наводи Исуса Христа као централну фигуру у процесу досезања ослобођења, спознаје и јединства са Апсолутом.

Антропозофија не познаје посредника између човека и Бога. То је једино Христ који је “мистично сунце”. Своја сазнања Штајнер добија из читања „Хроника Акаша“ која су записана у вишој димензији и у које имају увиде само посвећени.

Антропозофија треба да води спиритуално у човеку ка спиритуалном у универзуму. Штајнер, за разлику од других езотеричних учитеља, не заступа иницијацију ученика и њихово увођење у мистично сазнање већ жели да свако пронађе индивидуални пут до „виших светова“. Његова сабрана дела састоје се од 40 књига и око 270 забележених циклуса предавања (током живота одржао је око 6000 предавања). Рудолф Штајнер је умро у швајцарском Дорнаху 1925.

Увод у дело “Како се постижу сазнања виших светова” од Рудолфа Штајнера.

I – Стаза духовног сазнања

Постоје два природна закона која се тичу стицања духовних сазнања :

1) Ниједном човеку који тражи знање, неће се ускратити оно знање које му припада.

2) Никоме ко за то није позван се неће пружити нешто од тајног знања.

Духовна веза која повезује посвећене није спољашња, већ унутрашња, повезују их њихова унутрашња бића.

Путеви који човека чине зрелим за примање неке тајне тачно су одређени.

Само у својој властитој души човек може да нађе средства која воде истинском знању и посвећености. Човек мора да развије неке особине до одређеног високог степена да би дошао до највишег духовног блага, и то :

1) Поштовање људи, живота и света.

2) Девоција истине и сазнања. Ово мора бити унутрашњи став и осећај душе, а не спољна форма. У вези са овим условом, не требају се критиковати људи и појаве, већ се у свему треба тражити и видети добро. Уздржавати се од осуђујућег става.

Битно је да приметимо код себе овај критички суд, свесно радимо на његовом кориговању и то нас приближава вишем сазнању.

Поштовање буди једну снагу душе помоћу које се привлаче особине бића које нас окружују, а које иначе остају скривене.

Храна душе су осећања. Душу хране осећања девоције, пажње, поштовање и тиме је чине здравом. Делотворност се повећава ако се човек све мање предаје утисцима спољог света, а уместо тога, развија свој унутрашњи живот ( оно што доживљавамо у унутрашњости даје нам кључ за лепоте спољног света, пострато властита осецања и представе).

3) Уреди свако своје дело и реч тако да не улазимо у слободну вољу другог човека.

II – Развој унутрашњег живота

Ученик на духовном путу треба да нађе времена за тренутке унутрашњег мира (бар 5 минута, сваког дана) и у тим тренуцима учити да разликује битно од небитног. У тим тренуцима човек треба да се сасвим истргне из свакодневног живота: све своје радости, патње, бриге, страхове, сва искуства и дела треба да пусти да прођу испред његове душе и да их све посматра са стране, са дистанцом као да се тичу неког другог, а не њега самог. Мора да гледа са унутрашњим миром особе са стране и тада се сви ти догађаји појављују у новом светлу, стиче се нова прегледност, одваја се битно од небитног. Вредност ових унутрашњих мирних самопосматрања није у томе шта се сагледава, већ да се у себи нађе снага за такво унутрашње сагледавање. Јер сваки човек у себи поред свог свакодневног човека има и једног вишег човека, који је скривен док се не пробуди. А свако може да пробуди тог вишег човека само сам.

При том ништа ме треба да се мења у спољном животу ученика. Међутим, мир издвојених тренутака имаће свој утицај на свакидашњицу: човек ће постати мирнији, задобиће сигурност, све више ће управљати собом, имаће мање негативних осећања. Расте унутрашњи, виши човек. Ученик постепено успева да сам одређује како утисци спољнег света смеју да делују на њега. Виши човек постаје унутрашњи господар који сигурном руком води околности спољашњег човека.

Битно је у тим тренуцима бити потпуно истинито и безусловно отворен пред самим собом са свим својим поступцима и делима.

Међутим, посматрање себе (то је ипак посматрање из свог положаја) је само једна страна вишег човека. Ученик мора да почне да посматра са становишта општег људског, те на овај начин почиње да осећа да припада вишим световима. Тек на овај начин средиште свог бића премешта у своју унутрашњост. Бука свакодневнице нестаје. Тиха мисаоност у унутрашњости испуњава душу. Ученик мора за ту тиху мисаону делатност да развије живо осећање, да научи да воли то што му из духа прилази. При том ученик почиње да доживљава своје мисли као ствари у простору. Он стиче искуство да се у том свету мисли изражава живот. Види да му кроз мисли из тишине говоре скривена духовна бића. Раније је чуо кроз чула слуха – уши, а сада кроз своју душу. Отворио му се унутрашњи говор – унутрашња реч. Ученик почиње да увиђа да се преко целог његовог спољашњег света излива нека унутрашња светлост – Божанско. Такав живот душе у мислима који се проширује све више и више до живота у духовном постојању, назива се медитација. У самој медитацији ученик не треба да се наслађује осећањима, нити да има неодређене осећаје. Да би дошао до духовног сазнања, његове мисли требају бити јасне, оштре, одређене. Не треба да се држи слепо мисли које му се јављају, већ ослонац треба тражити у вишим духовним списима.

III – Три степена тајног школовања

1. Припрема,

2. Просветљење и

3. Посвећење.

1. Припрема

Састоји се у сасвим одређеном неговању мисаоног и осећајног живота.

Људска чула су затупљена. Зато је потребно усмерити пажњу на нешто што расте, што цвета и то развија једну врсту осећаја. То је нешто што издалека подсећа на излазак сунца. Са друге стране, потребно је обратити пажњу и на нешто што вене, одумире и то развија другу врсту осећања. То се може упоредити са лаганим појављивањем месеца на хоризонту.

Приликом вежбања ученик се одаје само једном од наведених утисака и да пусти да у њему одјекује то осећање, а истовремено ученик мора бити у својој унутрашњости сасвим тих. На овај начин ученику се јавља нови свет, тзв. астрални план. Раст и пропадање се обликују у духовне линије и фигуре.

Наглашавам да духовни истраживач не треба да спекулише разумом и размишљањем шта значи оно што види чулима, већ само да се препусти својим осећањима и треба да пусти да то ствари саме кажу.

Даље до чега се долази јесте оно што се у тајној науци зове оријентација у вишим световима. До тога се стиже ако се прожме свешћу да су осећања и мисли стварне чињенице које у душевном и мисаоном свету делују једни на друге. Зато нека наопака мисао гаји друге мисли и све заједно постају рушилачке. Зато се у тајној науци мора пазити на своје мисли и осећања. Забрањене су наопаке мисли и осећања. Свако самовољно размишљање, фантазирање, случајно таласање осећањима мора човек себи да забрани. На тај начин човек ступа у правилне односе са стварима духовног света. Он се креће између раста и одумирања и прати те појаве.

Следећа нега тајног ученика је да се сроди са светом звукова. Он разликује звук живог од неживог. Звук звона је пријатан, док у звуку – крику неке животуње осим звука крије се и одређено осећање, унутрашњи доживљај животиње. У овај други треба да се унесе тајни ученик, који му саопштава нешто што је изван његове сопствене душе. При том тајни ученик не треба да се осврће на то да ли је тај звук пријатан или не, већ његову душу треба да испуни само оно што се дешава у бићу од ког долази тај звук. На овај начин, планским вежбањем, тајни ученик добија способност тзв. сливања са бићем од кога долази звук. Тајни ученик на овај начин почиње да осећа целу природу. Природа почиње да му дошаптава тајне и за тајног ученика постаје разумљива, јер слуша са душом.

Веома је важан начин на који тајни ученик слуша друге људе док говоре. Он се мора навићи да то чини тако да притом његова властита унутрашњост савршено ћути. Јер ако неко испољава своје мишљење, а други слуша, у унутрашњости слушаоца ће се покренути или сагласност или противљење и желеће то да искажу. Тајни ученик мора да ућутка сваку сагласност или противљење, мора да ућути свако разумско просуђивање и сва осећања, допадања, недопадања или саглашавања. Мора притом да потисне свако осећање бољег знања или надмоћи. Тако треба слушати и децу и научити нешто и од њих.

На наведени начин тајни ученик слуша друге потпуно несебично, са искључењем сопствене личности, мишљења и осећања. Ако тајни ученик вежба да слуша без критике и када неко износи потпуно супротно мишљење, на тај начин се он учи да се постепено стопи са бићем другог. Он онда кроз речи слуша душу другог човека. Постојаном вежбом такве врсте звук постаје право средство за запажање душе и тела.

Овим вежбама, уз друге, расте једно ново чуло слуха. Буди се опажање "унутрашње речи". Објављују му се истине из духовног света. Те унутрашње речи нису голе речи, оне су жива снага.

Наставља се…