Будући развој на Земљи треба усмерити и ка перманентном усавршавању садашњег човека – адолесцента. Највиши циљ треба да буде потпун – савршен човек који ће знати да успостави склад између природног и духовног, склад којега свесно никада није ни било. Тек ће се тада постићи доминација, истинитог, доброг и лепог над лажима и привидним истинама, над злом и ружним на Земљи. Тиме ће се поново успоставити склад који је у бити саме природе у којој је одувек све – једно у универзалном времену.
Стално треба делати да се сви постојећи друштвени системи, у току процеса стварања прве глобалне цивилизације на Земљи преобразе по принципу међусобне повезаности свега (човека, друштва, природе) у нови јединствени систем који ће карактерисати:
Хумано стваралаштво људи – очовечени човек. Ово подразумева постепено укидање зла у човеку уз истовремено перманентно увећавање истинољубља и правдољубља као и афирмацију индивидуалних слобода и свих врста стваралаштва. Треба настојати, у циљу убрзавања овог процеса, да што већи број младих људи добије што више истинитих сазнања из богате ризнице универзалне људске духовности и буде васпитавано према принципима нове етике утемељене на љубави према другим људима и природи. На дужи рок сва ова настојања треба унапређивати и убрзаним откривањима неслућених, до сада неоткривених могућности и моћи људског мозга.
Заједништво међу народима – очовечена друштва. Подразумева постепено укидање конфликата (ратова, експлоатације, фундаментализама свих боја и друго) између држава и народа и других постојећих друштвених асоцијација међу којима би требало да доминирају хармонија и човекољубље (ово подразумева и укидање нехумане доминације садашњих центара економске моћи).
Усклађен развој глобалног људског друштва са развојем природе – очовечена природа. Ово подразумева постепено укидање свих облика неразумне деградације природних система на Земљи од стране антропоцентричног човека. Неминовне промене у природи морају бити мотивисане само перманентним активностима које су усмерене ка оплемењивању природе и човека.
За све ово је потребан опште признати и обавезујући нови светски морал, кога никад до сада није било, као и откривање још дубљег смисла природе, како би се створила јединствена слика света, нова парадигма којом ће се одредити истинито место човека у природи и спознати деловање природног у њему. Овај морал мора бити ослобођен од свих врста страхова од небеских и земаљских богова, а треба га заснивати на спознаји неопходности успостављања склада између природног и духовног.
Само овакав савршен човек који ће спознати већину законитости укрштаја и хармоније у природи, као и досадашње функционисање укрштаја духовног и природног и неопходност успостављања склада између природног и духовног у себи, уз откривања законитости њеног остваривања, биће достојан становник космоса у будућности.
Један немачки филозоф целог свог живота је био импресиониран само “небом над нама“ и “етиком у нама.“ Наш нобеловац Иво Андрић потпуније је размишљао. Увео је у игру Земљу “под нама.“ Ми – људи, испод “блиског звезданог неба“, наоружани и знањима о историји природних система Земље у геолошком времену, имамо шансу да целински промишљамо све што је над нама, под нама и у нама, да реконструишемо прави редослед догађања у универзалном времену и склопимо нову реалнију, свеопшту слику света која може да послужи као истинита основа за обликовање новог данашњим људима толико потребног, погледа на свет.
То својом интуицијом, на особен начин, својом “душом“ осећају, “виде“ и исказују даровити песници, сликари и композитори. Безброј је оваквих креативних креативаца било и биће од када постоје људи у овоземаљском свету. Оно што у новије време бива све упечатљивије јесте чињеница да се овакви све више на особен начин приближавају и научним сазнањима. Нека нам као пример за ову тврдњу послужи песма која је инспирисана каменим скулптурама из археолошког налазишта у Лепенском виру.
Време је да Мудрост господари,
Време је да Земља буде засејана житом доброте,
Време је,
јер камен је проговорио
и шта више треба!
“Поема Лепенском камену“
Љиљана Рим-Живковић
Очигледно, камен мудрости је проговорио! Обрада камена, својеврсна литургија открива нам све више истину о јединству, хармонији и укрштању свега природног па и духовног у континуитету дугог времена. Треба рећи да су велики умови често ове истине наслућивали и откривали својом имагинацијом и пре спознаје научних чињеница.
Од када постоје људи на Земљи они своја открића заснивају на откривању онога што већ постоји у природи. О томе нам најбоље данас говори и једна посебна наука – бионика која изучава форме постојања и функционисања објеката природе са циљем да се у науци и техници брже дође до открића. Безброј је узора у природи од грађе минерала, до безброј форми и функција код разноврсних живих организама. Често се то заборавља, али је чињеница да су принципи неких “револуционарнихтехничких решења“, пре њиховог проналажења коришћени у природи милионима година раније: млазни мотор – код амонита и још старијих цефалопода, или статичко решење Ајфелове куле које је коришћено код мочварних биљака ликопсида још у карбону или коначно, људски мозак – недостижан компјутер. Тешко је набројати све познате и непознате пример ове врсте али се условно можемо сложити са онима који кажу:
Ништа човек није измислио што већ не постоји у природи!
Поред тога што је природа научницима увек била инспирација за стваралаштво. Људи су одувек своје дивљење и поштовање према природи исказивали стврањем слика, скулптура, зидањем грађевина, казивањем и писањем поезије и прозе и компоновањем музике. При том су узоре за своје стваралаштво тражили и налазили и у активностима других живих бића (у градитељским способностима даброва, у прелепим бојама лептира и птица, у мимикрији, у прелепом цвркуту птица и разноврсној звучној комуникацији других животиња).
О томе нам сведоче и прелепи, модерни стихови писца лирских парабола о творцу, његовом делу, свету и човеку, песника Миодрага Павловића (књига Хоризонти, 1993).
Погледај то што Земља може:
да подигне вулкане, језера да слегне,
------------------------------------------------
Затекао сам оно што природна историја дела
у пресеку предвечерја и јасно пред олују.
Да ли је њено величанство самосвојно?
Горе је небом неко оставио праменове паре
као да су се возови с облацима мимоишли.
Доле маглена бића своје подворење чине
глумцима што су узели обличја планине.
У овим изванредним стиховима се на најлепши начин одражавају дуговремени укрштаји и хармонија у природи. Они истовремено доказују и духовну везу целокупне историје природе са човеком-песником у овом временском тренутку.
Истовремено нам ова песма на најбољи начин указује на неопходност свесног одржавања хармоничног и континуираног склада између човека и природе, јер:
“слично диву Антеју из Античке легенде, човек црпе своју снагу из сталног контакта са земљом на којој живи“, каже Синиша Станковић (1971) писац једне од првих екологија у свету (Оквири живота, 1936).
Ако се овај сталан и хармоничан контакт – тај укрст човека и природе на Земљи прекине, овоземаљског човека у будућности више неће бити! Природа ће на Земљи и без човека наставити да се даље развија.
Све речи овог трактата неће значити много онима који не могу или не желе да их разумеју, али ће значити много који хоће и желе да, користећи знања о прошлости гледају у будућност. Зато је потребно оспособити што већи број људи да читају и записе из “камења мудрости“ како би невидљиво учинили видљивим, а што ће им омогућити да и сами сазнања о прошлости свеколиког света успешно укрштају са знањима о данас постојећем и видљивом свету. Другим речима, овај трактат треба да оспособи људе да могу сами да промишљају и упоређују непосредна сазнања о суштини садашњег света и посредна сазнања о световима који су постојали у огромним дубинама протеклог геолошког времена. Није без разлога мудри Сенека већ одавно говорио “време је веома учено, јер открива све.
А само спознајом целине света сваки човек ће бити у стању да сагледа своје право место и улогу у њему, и да коначно схвати зашто своја свакојака и свакодневна, знатним делом деструктивна деловања према природи и другим људима мора, што пре, да замени разноврсним конструктивним деловањима без којих нема опстанка и дугог трајања људске врсте на Земљи па ни остваривања планираног – победничког продора људи и људског духа у још нејасно идентификоване ванземаљске, космичке просторе.
Најтеже је изгледа антропоцентричном човеку данас, у постојећем недовршеном и несавршеном свету, да схвати једноставну – елементарну истину да је за преживљавање човечанства на Земљи неопходан један нови квалитет људског духа. Неопходно је, значи, да савршени човек буде постављен као циљ коме перманентно треба тежити, а познато је да нема успешног напретка без јасне идеје о коначном, великом циљу.
Савршен човек као циљ може садашњем самољубивом човеку-адолесценту да изгледа као утопија, посебно што би требало, за добробит свеколиког света на Земљи што пре приступити остваривању назначеног циља а зато је потребно смањивати индивидуални егоизам.
Међутим, то није, из угла сагледавања целине проблема, утопија, јер ће само измењен – у савршен човек (делом због пробуђеног човекољубља а ускоро све више и због нарастајућег страха од апокалипсе) моћи да обезбеди дуготрајан опстанак људској врсти на Земљи. Страх од надолазећих разноврсних природних катастрофа које очигледно никакве постојеће технологије не могу успешно да укроте, продираће све интензивније, у свест људи и утицаће, надајмо се додатно на њихово укупно боље понашање.
За подршку при остваривању овог човечанству неопходног циља треба се обратити сваком појединцу, јер како је говорио Јунг: “Свака промена мора започети у самом појединцу“ и да “је појединац важнији од система.“
Зато овај трактат треба схватити и као израз моралне одговорности и из ње произашле потребе да се на основу свих сазнања о настанку, целини и складу света и правом месту човека у њему – данас у време веома израженог људског зла – укаже на нужност благовременог и коренитог мењања свеколиког људског понашања ради преживљавања тзв. Homosapiens-a у будућности.
Ниједан читалац – појединац, због сопствене моралне одговорности према будућим поколењима, нема права да буде незаинтересован за већ јасно изражене и веома драматичне проблеме глобалног човечанства од којих зависи његова даља судбина. Потпуна па и само делимична незаинтересованост за ове проблеме сваког човека – појединца увршћује у саучеснике усмеравања Homosapiens-a на пут ка самоуништењу, односно на пут ка неславном, мрачном апокалиптичном крају.
Зато, будимо сви одговорни и разумни и прихватимо гледиште оних мудрих, истинољубих и правдољубивих људи који већ сагледавају пут који би човечанство одвео у дуготрајну и бољу будућност.
Верујемо да ће се људи благовремено изменити. За достојанство будућих људи било би много примереније ако делују свесно мотивисани мудошћу, истинољубљем и правдољубљем а не само страхом од могућих катастрофичних догађаја који ће се догађати у “божанственој природи.“
Само тако би се благовремено у догледној будућности остварио јединствени свет укрштаја природног и духовног на Земљи, а у даљој будућности остварили би се и услови да овај врхунски склад остварен на Земљи почне да се распростире и по космосу.
Да ли ћемо ми, савремени људи, упропастити или искористити ову још увек постојећу реалну могућност?
Comments