"Мисли на ваздух пре него што га угледаш." (Једна од еколошких заповести)
Две хиљаде двадесет и прву годину обележила је велика забринутост грађана Србије за своје и здравље својих најближих услед прекомерног загађења ваздуха. Истовремено, наставило се континуирано негирање овог проблема од стране администрације на свим нивоима, што је довело до даљег одлагања предузимања адекватних мера. Објективни проблем некомпетентности доносиоца одлука, игнорисање стручних мишљења уз необјашњиву потребу да се стање у контексту природне, опажајне појаве представи бољим но што јесте вероватно ће се наставити и у будућем периоду.
Квалитет ваздуха у Србији је лош. Практично на скоро свим мерним местима у оквиру аутоматског државног мониторинга квалитета ваздуха којим управљају Агенција за заштиту животне средине, Градски завод за јавно здравље Београд и управа града Панчева (мрежа Покрајинског секретаријата је из непознатих разлога искључена из система) је и у току 2021. године дошло до прекорачења граничних вредности суспендованих честица, такође познатих као ПМ („particulate matter“) пречника 2,5 и 10 микрометара (ПМ2.5 и ПМ10) како у смислу средњих дневних и средњих годишњих концентрација, тако и у односу на одговарајућом уредбом дозвољени број понављања прекорачења у току једне године.
Ова, негативна оцена је на жалост ограничена само на места у којима аутоматски мониторинг постоји јер тренутно у Србији има чак 16 градова изнад 50 хиљада становника (прва 4 преко 100 хиљада становника) који уопште немају успостављено праћење квалитета у реалном времену: Крагујевац, Зрењанин, Лесковац, Крушевац, Врање, Сомбор, Лозница, Јагодина, Стара Пазова, Кикинда, Бачка Паланка, Рума, Параћин, Сремска Митровица, Пожаревац и Зајечар. Више од милион и триста хиљада грађана у овим градовима дакле нису у могућности да добију „верификовану“ информацију о квалитету ваздуха који удишу.
Оно што се ипак може закључити је да су се на свим новоуспостављеним мерним местима у протекле две године (Нови Пазар, Пирот, Смедерево – Радинац и мобилна станица у Шапцу док је била у функцији) забележена прекорачења. Што наводи на закључак да би „покривање“ осталих градова са горње листе показало исте или сличне, поражавајуће резултате. Ово потврђују и подаци из тзв. „грађанског“ мониторинга. Наиме, у претходних десет година технологија је драматично напредовала те су сем нових генерација анализатора данас и самим грађанима доступне „кућне“ верзије анализатора којих у Републици Србији у овом тренутку има више од три стотине и које показују алармантно стање у многим градовима где не постоји државни мониторинг.
Такође у Србији и даље траје дискусија о најбољем начину за рангирање квалитета ваздуха у реалном времену, па тако сајт beoeko.rs (Градски завод за јавно здравље – Београд) и amskv.sepa.gov.rs (Агенција за заштиту животне средине) упркос препорукама у годишњем извештају о напретку Европске комисије, и даље користе CAQI (Common Air Quality Index) чиме се уноси додатна конфузија у поступак оцене квалитета ваздуха те продубљује сумње у валидност и поузданост „државних“ података и оцена.
Једини прави начин да се грађанима омогући правовремена и поуздана информација о квалитету ваздуха је заправо симултано коришћење свих расположивих на светском и европском нивоу признатих и методолошки оправданих модела. Треба узети и извршити поређење измерених вредности како са граничним вредностима (GV) и дозвољеним трајањима прекорачења који су прописани законском регулативом, законодавством Европске Уније (EU), Европским индексом квалитета ваздуха (EU AQI) који је креирала Европска агенција за животну средину (ЕЕА), односно препорукама Светске здравствене организације (SZO).
Илустрације ради Европска агенција за животну средину је јуна 2021. објавила листу са 323 града у ЕУ у којима су се мериле концентрације ПМ2.5 суспендованих честица. Последњи на листи је град Nowy Sacz у Пољској са средњом годишњом концентрацијом ПМ2.5 од 27 μг/м3, док је најлошије рангирани вишемилионски град Милано у Италији, са средњом годишњом концентрацијом од 20,1 μг/м3.
Чак девет локација у Србији би се на заједничкој листи са ЕУ нашло лошије пласирано у односу на најзагађенији град у ЕУ чиме би према овој листи, која користи новоформирану класификацију по којој су све средње годишње концентрације ПМ2.5 изнад 25 μг/м3 сврстане у категорију „Веома лош“. Као куриозитет, нова градација уопште не препознаје средње годишње концентрације изнад 35 μг/м3 а у Србији чак четири локације имају управо ове средње годишње вредности (Нови Пазар, Смедерево – Радинац, Валјево и Косјерић). Истовремено, Београд са просечном концентрацијом од 21,8 μг/м3 (5 станица) је најзагађенији вишемилионски град у поређењу на сличне, велике градове у ЕУ.
Као што је раније наведено, концентрације суспендованих честица (ПМ) су основни узрок прекомерног загађења ваздуха у Србији, а градови са највишим нивоом средњих годишњих вредности су: Нови Пазар, Валјево, Косјерић, Ужице, Пирот, Смедерево (ПМ10 и ПМ2.5), Поповац (ПМ10) и други. Већи градови, Београд, Нови Сад, Ниш, Чачак, итд. углавном бележе прекорачења трајања повишених средњих дневних концентрација ПМ10.
Посебно су занимљива поређења у односу на ЕУ индекс квалитета ваздуха у контексту дела године у коме је ваздух на појединој локацији био у категоријама: „Лош“, „Веома лош“ и „Екстремно лош“. Тако можемо закључити да грађани Ваљева и Новог Пазара чак шест (6) месеци удишу ваздух који према овом Индексу спада у једну од ових категорија. У Косјерићу, Ужицу, Нишу, Смедереву изложеност лошем и још лошијем ваздуху трајало је око пет месеци.
Занимљив приказ даје графикон средњих дневних концентрација ПМ10 који пружа једнозначни одговор на питање о размерама загађења ваздуха у Србији. Наиме концентрације ПМ10 честица имају, за разлику од ПМ2.5 прописане максимално дозвољене средње дневне вредности. Практично, где год се мере ПМ10 честице у реалном времену у току 2021. године долази до прекорачења једног од два критеријума, максималне дозвољене дневне средње вредности у трајању дужем него што је прописано законом или средње годишње вредности. Ово важи за све локације са мерним станицама сем за станице у Бору који је пак оптерећен другим врстама загађења (сумпор диоксид).
Забрињавајуће информације се креирају и поређењем ЕУ АQИ рангова са трајањима прекорачења дефинисаних домаћим законодавством, у случају ПМ10 дозвољено је прекорачење ГВ у трајању од највише 35 дана. Уочава се да грађани Новог Пазара, не само што су 150 дана изложени ваздуху категорије „Лош“ (чија се граница поклапа са домаћом законском - 50 μг/м3) већ се ваздух средње дневне концентрације веће од 100 μг/м3 забележене у трајању од 55 дана!?
Ништа мање важно, на територији Републике Србије једина локација са препознатим ризиком за високе концентрације сумпор диоксида је град Бор. Претходних година су забележена значајна прекорачења граничних вредности што се наставило и у 2021. години и поред више пута јавно изнетих обећања, отварања нових постројења, односно молби државне администрације иностраном власнику топионице да смањи емисије ове загађујуће материје.
Експертска анализа је показала да услед изложености становништва сумпор диоксиду у ситуацији када се у три узастопна сата вишеструко прекорачи вредност од 500 µг/м3 вишеструко је повећан ризик респираторног морбидитета мерен повећаним неопходним ургентним прегледима и хоспитализацијама због свих респираторних болести као узрока, астме посебно. Појединачно, прекорачење ове вредности, догодило се у Бору у току 2021. године чак 90 пута, док је гранична вредност прописана одговарајућом Уредбом (350 µг/м3) прекорачена невероватних 156 пута (дозвољено 24).
На крају, из свега наведеног јасно је да се у многим случајевима важећа законска регулатива у области заштите ваздуха једноставно не поштује. Многи су разлози за ово, велики број наслеђених проблема, не само из скорије прошлости већ и оних који су последица сасвим другачијег, при том застарелог, концепта привреде где је економски раст и развој стављен далеко испред заштите животне средине и здравља грађана. На жалост овај приступ се није променио, и даље се сматра да су високи нивои загађења заправо нужно зло и да ћемо се проблемом заштите животне средине бавити у будућности када достигнемо одређени ниво економског развоја.
Ово се што пре мора променити јер чисту воду за пиће можда и можемо купити у продавници, ваздух не можемо, нити ћемо икада моћи.
Comments