ЛЕКАРСКА ГРЕШКА

Обављање медицинске делатности, која се одражава на најважнија човекова добра, на живот и на здравље, све више бива предмет систематског јавног праћења и обавештавања. У пракси су стално отворена и актуелна питања лекарске грешке, непотпуног информисања пацијената, кривице у организацији рада... Сведоци смо свакодневних сензацијских наслова и вести о грешкама лекара, несавесном лечењу, претњама судом и наплати одштетних налога. Новинарима су посебно интересантне лекарске интервенције са кобним исходом и неуказивање медицинске помоћи у хитним случајевима. При томе се слушаоци, читаоци или гледаоци најчешће мотивишу да посумњају у рад и стручност лекара и здравствених установа. Тако се подиже тираж новина или рејтинг слушаности и гледаности, али, и стварање неповерења у ову делатност, чиме се, мислим, умањује и њена ефикасност.

Пословица каже да ко ради, тај и греши! Само, да ли ова пословица, по дефиницији аболициона, важи за све професије и делатности? И ако важи за све, да ли се једнако и третира?

Овде ће данас бити рећи о лекарској грешци, а када су лекарске грешке у питању, често не постоји друга шанса.

Лекарска грешка, која се традиционално и упорно везује за поступке лекара, има много шире значење, јер се може односити на поступке било ког другог здравственог радника. Једним делом то је последица чињенице да јавност, у принципу, лекаре сматра одговорним за пацијенте (па тако и за случај погоршања њиховог здравственог стања), а другим, зато што се у пракси судски поступци најчешће покрећу против лекара.

О лекарским грешкама, пропустима и несавесном раду здравствених радника запослених у здравственим установама јавност најчешће сазнаје преко медија. Смрт, као најгора последица лекарске грешке, готово увек иницира истрагу о лечењу и последицама које су довеле до смртног исхода код неког пацијента. Лекарске грешке које су изазвале мање последице углавном остају неоткривене, тако што се оправдавају допунским стручним налазима или околношћу да је то у датим условима било неизбежно решење, иако је предузето све, па и више од оног што је у датом тренутку било могуће. Непознавање медицинских процедура и начина лечења уопште, код пацијента ствара нереалну представу да су његов лекар и савремена медицина свемогући.

Одговорност лекара због професионалних грешака није тековина новог времена. Она је постојала, такорећи, одувек.

Први пропис о грађанској и кривичној одговорности лекара садржи Хамурабијев законик, настао 1.700 година пре Христовог рођења, исклесан је на импозантном црном стећку, доступном знатижељним посетиоцима музеја Лувр у Паризу.

У старом Риму постојала је одговорност лекара за смрт пацијената под условима да је она наступила као последица стручне грешке: неискуства, неопрезности или неуказивања лекарске помоћи.

У раном Хришћанству, неуспело лечење је кажњавано смрћу и конфискацијом имовине лекара. Лекарску грешку дефинисао је у 19. веку Рудолф Вирхов истакнути немачки хирург и политичар као „кршење општеприхваћених правила вештине лечења, услед одсуства потребне пажње или опрезности“. Под општеприхваћеним правилима је подразумевао нпр. максималне дозе лека.

Од овог доста прихваћеног става у многим земљама, поједини немачки лекари су одустали, предлажући да се говори о „нехотичном шкођењу“, „занемарењу дужне пажње“ или о „грешци у третману“. Ни до дана данашњег нема јединствене и неспорне дефиниције овог појма ни у медицинској ни у правној литератури.

„Лекарска стручна грешка“ означава поступак лекара „conta legem artis“, то је стручна грешка у ужем смислу! „Грешка у процедури“ која се назива „омашка“. „Несрећни случај у медицини“- неповољни исход лечења: алергија на неки лек, смрт услед наркозе уз све мере анестезиолога, емоционални шок са смртним исходом; То су неуспеле медицинске интервенције које су објективно непредвидљиве. Ту спада и несналажљивост лекара условљен збуњеношћу, страх назван „операцијски транс“. „Грешка у лечењу“ – је појам који сеже од анамнезе, преко дијагнозе до профилаксе и терапије, као и накнадно старање о пацијенту.

Медицинска делатност разликује се од сваког другог занимања по томе што је усмерена на тело и на душу човекову. А тело и душа су толико танани и непрозирни да их стално гурају на границе сазнања или нам приређују изненађења. У свим другим областима људске делатности, повезаним са поступцима, барем у начелу, штете се могу избећи, али то у медицини није могуће. Медицина је, већ по својој природи, скопчана са опасностима које се не могу увек избећи. Готово да и нема те медицинске интервенције која није удружена са извесним ризиком. „Захтев да се ради без икаквог ризика раван је захтеву да се не ради ништа“.

Ове опасности су лекари сасвим свесни, али их њихова професија тера на опасне подухвате у интересу пацијента. Зна се да постоје обољења која нису излечива, а ни познати начини лечења одређених болести нису увек успешни. Међутим, лекар нема право избора. Он не може своју практичну делатност усмерити и ограничити на болест и болеснике који се могу лечити. Лекар је, дакле, принуђен да се упушта у неизвесне, сумњиве и рискантне подухвате, јер болест пацијентова прети не само погоршањем него и смрћу. Пошто не пристају на тај ризик, пацијент и лекар се одлучују на лечење. Они тако ризик природног развоја и исхода болести замењују ризиком лечења.

Измењен је традиционални однос између лекара и пацијента који се заснивао на безусловном веровању пацијента у могућности и способности лекара. Управо је Хипократовом заклетвом озваничен традиционални и патерналистички однос између лекара и пацијента. Савремени приступ овом проблему потпуно је другачији. Уважавајући лична права, пацијент има право на заштиту свог здравља и одговорност за своје здравље. Новоуспостављени однос између лекара и пацијента има све одлике партнерског односа у коме пацијент изражава вољу и даје сагласност на предлог лекара у погледу потребног лечења.

Уништење човековог живота или оштећење здравља није допуштено ниједном људском занимању, па ни медицинском. Погоршање здравља или смрт пацијента за време медицинске интервенције није само по себи разлог да се се та интервенција прогласи противправном јер су особености човековог организма тако велике да исход лећења није увек могуће предвидети. Медицинске радње карактерише условна противправност. Противправним радњама се могу третирати само оне које изазову штету по пацијентово здравље и живот, а настале као последица непрописне радње, радње која је у супротности са општеважећим медицинским ставом и доктрином, или услед непажње и аљкавости лекара.

Захват у циљу лечења који је био индикован и обављен према медицинском стандарду остаје правно беспрекоран и када не пође за руком. Пацијент је тај који сноси ризик свог безуспешног лечења или погоршања стања свог здравља, осим ако је лекар пропустио да прибави његов пристанак на лечење или да му да потребна обавештења о последицама и ризику. Salus et voluntas aegroti suprema lex est!

Без претходне пацијентове сагласности лекар не сме започети лечење чак и када је оно витално индиковано и хитно потребно, јер је право човека да буде „свога тела господар“. Српско законодавство и Закон о здравственој заштити Србије налаже да се без пристанка пацијента не сме над њим предузети никаква медицинска мера осим у изузетним случајевима. Онај ко пристаје преузима на себе и ризик захвата који није условљен грешком лекара него чиниоцима из пацијентовог организма.

За медицинску интервенцију није довољан општи, него је потребан посебан или специјалан пристанак. Дете које је навршило 15 година и које је способно за расуђивање, може само дати пристанак на медицинску интервенцију. Обавештења које лекар даје пацијенту ради његове сигурности зову се терапеутска обавештења. Ако је обавештење изостало или је непрописно дато, пристанак пацијента на предложену медицинску меру није правно ваљан.

Лекар је дужан да у медицинску документацију унесе податак да је пацијенту дао одговарајуће обавештење. Обавештење пацијената мора да садржи све елементе и чињенице које су битне за њихову одлуку да на предложену медицинску меру пристану или не пристану:

1. дијагноза и прогноза болести;

2. кратак опис, циљ и корист од предложене медицинске мере или интервенције, време трајања;

3. врста и вероватноћа могућих ризика и последица;

4. алтернативне методе лечења;

5. могуће промене пацијентовог стања или начина живота;

6. дејство лекова и могуће споредне последице тог дејства.

Опсег обавештења спада у једно од најтежих питања у пракси. Опште је прихваћено да не постоји неко генерално правило! Ово важи особито за обавештење о ризицима. Довољно је обавештење „у главним цртама“. Сматра се да пацијента не треба обавештавати о општепознатим ризицима, на пр. инфекције ране, набор незараслог ожиљка, емболија, јер су они познати и медицинском лаику.

Опсег обавештења зависи и од хитности и неизбежности захвата. За хитне интервенције се даје ужи опсег ризика, за планиране опреације је опсег опсежнији (естетске интервенције).

Обавештење о медицинској интервенцији потребно је дати благовремено. Пацијенту треба оставити довољно времена да на миру одмери разлоге за и против интервенције и да се потом слободно одлучи. Обавештење о анестезији је благовремено и ако се учини један дан раније, али обавештење о самом хируршком третману мора бити раније. Само код уобичајених амбулантних захвата обавештење о ризицима дато на сам дан операције може још бити благовремено.

Изузетно, обавештење може бити изостављено, као медицински контраиндиковано, код пацијената који су екстремно лабилни и психички узнемирени. Полазећи од начела нил ноцере,„милосрдна лаж“ има предност над „правом на истину“, али се морају обавестити најближи.

Лекар има слободу терапије која обухвата три елемента:

1. лекар одлучује да ли је потребно лечење или не;

2. лекар не сме бити приморан да примени метод који противуречи његовој савести,

3. лекар је слободан у избору метода и начина лечења, које су увек, по његовом уверењу, најподесније за пацијента.

Од лекара се очекује да у свом професионалном раду покаже повећану пажњу која осигурава квалитет његовог рада, што се назива „пажња доброг стручњака“. Наравно, од лекара се очекује да зна границе властитих могућности. Лекар не треба све да зна, али треба да зна шта не зна!

Да ли је лекарска грешка истовремено и кривица лекара, нигде у законодавству није регулисано. Лекарска грешка као појам подразумева сваку меру лекара која није у складу са „добром лекарском праксом“, са актуелним медицинским стандардом.

Медђутим, ниједан законодавац не одређује шта је медицински стандард. Медицински стандард није лако утврдити, јер у медицини не постоји исцрпан кодекс чврстих правила, која гарантују сигурност и квалитет, тј. сигуран успех. Медицински стандард претпоставља не само медицинско умеће него и савестан и пажљив рад. Лекарска грешка не повлачи аутоматски одговорност онога ко је њу начинио, него су за то потребни и други, допунски услови.

Лекарске грешке могу проистећи из чињења или не чињења и могу се поделити на:

• дијагностичке,

• тактичке,

• техничке грешке у организацији,

• грешке у водјењу медицинске документације,

• грешке у понашању медицинског особља у здравственим установама

Са правног становишта овакава класификација нема никаквог значаја. За правнике је битно да се раздели лекарска грешка на неизбежне и избежљиве, на грешке које повлаче одговорност и грешке због којих се не одговара.

Одкако је код нас усвојен Закон о правима пацијената, порастао је и број парница против лекара. Воде се углавном две врсте спорова, једна због лекарских грешака, односно несавесног лечења, друга је због неадекватно пружене информације. Класични механизми судске заштите права пацијента, кроз успостављање правне одговорности лекара или здравствених установа за случај лекарске грешке и пропуста у лечењу у данашње време се показују скупим, недовољним и неефикасним. Више одговарају „култури срамоћења“ у којој је важније упутити етички прекор и утврдити правну одговорност лекара (и за непажњу са којом дође до лекарске грешке), него што се допушта могућност да се из те грешке нешто научи. Лекар свакако не може избећи социоетички прекор ако непажљиво учини најгрубљу лекарску грешку, али би у многобројним лакшим случајевима било довољно, на основу осигурања од професионалне одговорности, омогућити обештећење пацијената за све штете које им буду причињене током лечења, без обзира на кривицу лекара.

Сви ови судски процеси, са темом лекарске грешке, подсећају на бракоразводне парнице, мада су дубоко емотивнији!