НА РТАЊ ЗА ВИДОВДАН

“A знатижељно око жуди за ширим видиком.

Зато ћу се успети на планину...“

Виктор Сегален „Црепови и цигле“

Возио сам из Зајечара, прошлог лета, када сам направио кратак предах у близини Бољевца да мало протегнем ноге.. Наслоњен на ауто гледам Ртањ. “Погледај врх, замисли како је горе...” кажем другару, укључујем камеру на телефону и покушавам да снимим. Већ сам тада имао план да некада одем на “Шиљак”.

Морам да признам да сам у међувремену сметнуо са ума причу о планини све док ми се, пре неколико месеци, није јавио Андрија. Ниоткуда ми стиже порука са комплетним планом и програмом о успону на Ртањ на Видовдан. Нисам га ни прочитао до краја, а већ сам одговорио потврдно. Нађимо још некога да иде са нама и биће одлично!

Приближава се 28. јун - Жарко “упада” као трећи члан посаде. Остаје још само да се опремимо за пењање. Чега је све ту било - лампе, чизме, јакне, средства за дезинфекцију, маске и да не набрајам више! Како год, може се рећи да смо спремни, иако нисмо у најбољој форми, али кога то интересује...!

Субота јутро, време за полазак... Жарко и Андрија долазе до мене, доносе бурек да некако “прегурамо” до ручка.. Пакујемо опрему у ауто и крећемо.Чека нас напорно путовање , али ми смо спремни...

Око 10 сати увече крећемо ка Ртњу, окупљамо се у насељу у подножју планине. Стигли смо, пресвукли се, видели велику групу људи како се припрема како психички, тако и физички.

Одлазимо у Дом планинара “Шиљак”да се пријавимо за успон. Речено нам је да наша екипа креће око пола један иза поноћи, а да нас по повратку чека пасуљ, што наравно нисмо одбили. Правимо пресек тачно у поноћ и бележимо да смо суботу завршили са препешачених 9.5км. Више него добра километража за загревање... А сада - јуриш на планину!’ По неким проценама тамо је било око 1200 људи. До 00.30 доста њих је већ отишло, а и ми смо спремни. После краћег говора људи из организације, поздравили смо се “корона поздравом” и кренули пут врха. Било је ту и деце од 9-10 година, као и пензионера.

Оптимизам и ведрина људи око нас, па и нас самих, дала нам је почетну енергију. Тих првих 500м пред силазак са асфалта нисмо ни осетили. Е, онда се полако формира колона и утабаном стазом идемо - па докле стигнемо...! Нисмо имали никакав план, ни очекивања да за неко одређено време стигнемо - једноставно смо ишли, ишли... Процене, које смо чули од неких људи, биле су да је потребно око 3 до 4 сата да се попнемо, што је мени лично деловало превише, али нисам имао разлога да не верујем. Имали смо добар темпо - лагани успон, већим делом кроз шуму уз мале препреке попут камења и дрвећа, што је понекад успоравало колону.

По изласку из шуме доста је људи правило прву паузу, али ми нисмо осећали потребу за одмарањем, па смо наставили даље. То је било, отприлике, на трећини пута. Друга трећина пута је већ мало стрмија, на отвореном, одакле се јасно видело звездано небо. Онакав призор ни најбоља камера не може да сними. Неколико пута сам се спотакнуо о камен, јер сам све време гледао у небо. “Како ли је тек када се гледа са самог врха?” запитао сам се, надајући се да ћу ускоро и то успети да видим. Када се окренемо и погледамо надоле, види се колона људи са лампама на главама, нешто што се не виђа сваког дана. Посматрамо куда смо све прошли. Наилазимо на пространство где су људи поново застали да предахну. Стиже једно камионче пуно пива и разних освежавајућих напитака. Кад смо већ довде стигли, хајдемо да изгурамо како знамо и умемо још тај један сат пењања. Заправо, нисмо ни постављали питање да се одмарамо, споразумели смо се погледом и наставили. Трећи део пута је нејтежи, јер је стрм. Идемо у цик- цак, како би бар мало било лакше. Чини се као да је врх ту, али никако да стигнемо. Жарка муче колена, Андрија такође има муку, мене затеже од раније “ровита” бутина, али инат ради своје.

Имам осећај да смо сви размишљали о тој проклетој паузи и о томе зашто смо претходног дана прешли готово 10км када смо знали да нас чека овакав успон. Али не, гурамо, мора тај врх да се појави већ једном. И најзад, после два сата и 40 минута, долазимо на врх, где смо угледали дрвени крст, који нам означава мисију успешном! Дотакли смо га, прекрстили се и снимили као доказ да смо успели.! Андрија се окреће ка Жарку и мени и каже: “Браво момци, поносан сам.” И озбиљно, дуго, а можда и никада, нисам осетио такав понос, јер смо нас тројица, момци који нису у богзна каквој форми, а нисмо ни планинари, претходног дана прешли добар део Србије, успели да се попнемо, превазиђемо проблеме, а без помисли на одустајање... Тражимо место одакле ћемо имати добар поглед на излазак сунца, седамо и пресвлачимо се, јер смо били “гола вода”. Ветар је на врху лагано дувао, један од људи из организације нам је рекао да смо имали и среће са временом и да ово није ништа како уме да буде хладно и ветровито. Народ се окупљао, већ се направила озбиљна гужва, а сунце је почело да излази. Поглед који се пружа преко Бољевца и Зајечара ка Бугарској и сунце на хоризонту – какав диван призор! Сликање, уживање, смех, разговор са људима, па чак и два пса која су са нама “изгурала” до врха - сјајна прича која се полако ближи крају,,, Како се разданило, пакујемо се и крећемо назад, кад - са друге стране приметисмо сенку планине, која се оцртава у изузетно правилном облику као да смо на пирамиди, а не на планини. Фасцинантно! Спуштамо се пуна два сата. Не журимо превише, јер ноге озбиљно трпе притисак и не желимо да се неко повреди на самом крају, иако знамо да што пре стигнемо - пре ћемо добити дуго чекани пасуљ.

Током спуштања можемо да видимо, сада јасно по дану, којом стазом смо ишли нагоре, није то баш ни тако наивно...Стижемо коначно и до тачке са које смо кренули, узимамо пасуљ, који је био спреман у казану, баш онако како смо и замишљали, одлично је “легао” иако је било 8 ујутру. Знају планинари шта је права ствар!. Андрија одлази до собе у којој смо се пријавили и после наколико минута излази са значкама за које смо се “борили” целу ноћ, али и захвалницом, коју нисмо очекивали. Екипица, мала али одабрана, изгурала је успон и као награду добили смо захвалницу оверену потписом и печатом Планинарског друштва “Шиљак”. Некоме не значи ништа, али нама итекако. Захвалили смо на одличној сарадњи и кренули даље својим путем.

Наше путовање на Ртањ и око Ртња, преко 30 сати без сна, тешке ноге, умор, напори којима се нисмо надали - све то пада у воду када се сетимо због чега смо кренули и шта смо добили...