Христифор Црниловић (Власотинце) (1886-1963) био је сликар, професор сликања, етнограф аматер и колекционар предмета материјалне културе и народних знања и умотворина. Своју велику етнографску збирку желео је да поклони граду Београду како би била стално приказана. Од првих разговора са представницима града Беорада 1958, када је установљено да збирка има велику културну и историјску вредност , до реализације његове првобитне замисли у потпуности је дошло након 10 година, нажалост 5 година након његове смрти.
Брига о збирци поверена је стручњацима Етнографског музеја, а за њен смештај одређена је Манакова кућа. Ратислава Вукотић и Јасна Бјеладиновић, кустоси Етнографског музеја, преузеле су комплетну збирку Христифора Црниловића . Збирку су обрадиле и припремиле сталну изложбу „Народне ношње и накит централнобалканског подручја XIX и у првим деценијама XX века” која је свечано отворена 17. новембра 1968. године.
Родољубиви чин Христифора Црнловића, чији је рад на очувању културног наслеђа омогућио да стручњаци Етнографског музеја у Манаковој кући више од пола века буду непрестано ангажовани на актуелизацији знања стечених изучавањем народне традиције, потрагом за најбољим начином комуникације са публиком и презентацијом резултата истраживања различито интерпретираних на пољу музеолошке етнологије. Етнографска спомен-збирка Христифора Црниловића са 2600 предмета материјалне културе, 1500 фотографских записа на негативима и стакленим плочама, којима је документовао своја истраживања и 22 000 страна рукописне грађе која прати овај колекционарски и истраживачки подухват, доступна је стручној и широј јавности кроз изложбене и пратеће програме, педагошко образовни програм и изложбе самосталних уметника.
Највећи део Етнографске спомен-збирке Христифора Црниловића настајао је између два светска рата, за време његовог радног ангажовања у Скопљу и након Другог светског рата у родном Власотинцу где је живео до смрти (1963.). Значај ове колекције је у томе што је аутор прикупљајући предмете изучавао и феномене на које се односе и примењивао јасну методологију рада којом је постигнуте резултате смештао у шири контекст проучавања материјалне и духовне културе градске и сеоске средине централног Балкана у којој су доминирале као засебне естетике. Тиме је рукописна грађа уз фотографије заједно са прикупљеним предметима сеоске и градске ношње, предмета покућства, занатских производа и алата, накита... непроцењива као извор података за савремена истраживања и поставке у проучавању и очувању традиције, кроз који су стручњаци Етнографског музеја својим старањем уградили и своје личне и професионалне напоре и постигнућа.
За нама је година у којој је обележено 120 година рада Етнографског музеја у Београду, жеља нам је да у даљем тексту подсетимо на активности које су кустоси Етнографског музеја припремали о јубилејима везаним за животни пут Христифора Црниловића и живот његове збирке након његове смрти.
Десетогодишњица отварања Етнографске спомен збирке обележена је изложбом Христифор Црнловић – сликар и колекционар. У приземљу Манакове куће могао се видети животни пут Христифора Црниловића, приказани су предмети из збирке који нису на сталној поставци (примерци грађанске ношње и накита, затим оружје, прибор за писање, бочице за мирис, зарфови, кутије за накит ). Изложба је представила уметничко стваралаштво Христифора Црниловића са 24 слике углавном женског акта и портрета рађене у техници пастела, угља, уља. Прикзана је и слика Аутопортрет и „Маслина са Крфа” за ову прилку позајмљене од Народног музеја. Аутор ове изложбе била је Јасна Бјеладиновић, а ликовни уредник Радмила Лазаревић.
Нина Сеферовић (1947-1991), руковалац збирком од 1984-1989, 1986. године приредила је изложбу Фотографије Христифора Црниловића којом је обележено 100 година од његовог рођења. На изложби је приказан део његовог врло богатог фотографског рада. Највећу пажњу при снимању Христифор Црниловић је посветио основној теми својих етнографско-колекционарских интересовања – народној ношњи и накиту. Снимљене су у Македонији и Србији између два светска рата.
Те 1986. године десила се тиха инаугурација урбане антропологије у музејске поставке изложбом Реквизити навијача Ивана Ковачевића и Нине Сеферовић, револуционарна по теми и поставци коју је реализовао Коста Бунушевац. Нина Сеферовић која је у то време била задужена за програм Манакове куће, доста смело је унела промену у представљању музеолошког предмета и музејском поставком каква се није видела до тада. Овом изложбом освешћена је потреба за истраживањима навијача као субкултуре и пре него су добили заслужено место на пољу истраживања антропологије.
Период у коме је збирку чувала Нина Сеферовић обележен је и значајним међународним сарадњама и студијским изложбама којима је била аутор.
Поводом обележавања сто десет година од рођења Христифора Црниловића 1996. године приређена је изложба Из занатске прошлости Балкана - Христифор Црниловић прикупљач етнографског блага, Драгане Стојковић, уз ликовну реализацију Бранке Боројевић – Џокић, Експонате су чинили предмети из збирке, фотографије, скице и делови Црниловићевог текста из рукописне грађе која се односи на порекло и развој појединих уметничких заната на централно-балканском подручју у 19. и првим деценијама 20. века. Приказани су следећи занати: дунђерство (народно градитељство), дограмаџилук (грађевинска столарија у служби опремања ентеријера), копаница (уметники дрворез), зографија (поствизантијско црквено сликарство), кујунџилук (израда накита,) терзијски занат (израда градске ношње.)
Представљањем сликарског опуса изложбом Христифор Црниловић – слике, обележено је 30. година рада Етнографске спомен збирке Христифора Црниловића. У оквиру изложбе представљене су 34 Црниловићеве слике и документациони материјал који се односи на његов сликарски рад. Слике су рађене техником пастела и уља, у мањој мери су упитању цртежи рађени оловком и угљеном. Теме на сликама су углавном студије људске фигуре, затим портрети и мањи број пејзажа и мртве природе. Слике су настале у периоду између 1918 – 1959. године.
Активности везане за обележавања 40. година легата Христифора Црниловића започете су 2008. године изложбом Истраживање - професија или страст, У овој години одржана је и летња школа која је имала за циљ да полазницима пружи основни појам о породичном наслеђу кроз предавања и радионице. Као резултат овог дружења настала је изложба ђака Етнолошко наслеђе моје породице на којој је представљен њихов самостални истраживачки рад.
Деведесетих година двадесетог века поред тешких друштвено-политичких и економских прилика, рад Етнографског музеја у Манаковој кући запамћен је по међу институционалним сарадњама, педагошком раду којим се културно наслеђе и традиција тековинама које легат Христифора Црниловића носи приближава школској публици, а кроз унапређење рада радионица о традиционалним занатима и широј публици заинтересованој за овај део наслеђа. Радионице и школе традиције у којима кустоси представљају знања о празницима годишњег циклуса, а полазници активним учешћем усвајају најважније појмове, вредности и идеје о очувању традиције. Тако су запамћене радионице о Божићу које су пратиле, ликовна, књижевна и радионица глуме чији је заједнички резултат била представа Шта је Божић? којом су деца гостовала и у дому за незбринуту децу. Школа народне традиције обележила је и прославу Ускрса 1995. године уз предавања, радионице украшавања јаја, а резултат је била представа полазника драмске секције Прича о Ускрсу и избор за најлепше украшено јаје.
У овом периоду рада Манакове куће започета је сарадња са студентима Факултета примењене уметности одсека костима, који су инспирисани сталном поставком креирали своје радове. Тако су настали циклуси изложби Од старог ка новом студената професорке Зоре Живадиновић Давидовић који су се одржавали од 1995. до 1998. године.
Сардањом студената Факултета примењених уметности и Филозофског факултета –одељења за етнологију и антропологију у 2000. години, настала је изложба цртежа и фотографија Ког је рода одевање? као резултат заједничких теренских истраживања кроз које су анализирали одевање становника Београда. Организована је и дискусија на тему културне конструкције рода кроз одевање која се одржала у оквиру ове интригантне изложбе.
Рад на актуелизацији вредности које легат носи потврђен је учешћем у манифестацијама као што су Музеји у Србији 10 дана од 10 – 10 (22h), и Ноћ музеја.
Поред активности Етнографског музеја који је самостално или кроз међу институционалну сарадњу на државном и међународном нивоу остварио завидан успех на пољу музеологије изложбени простор Манакове куће био је место где су подршку могли наћи и уметници на различите начине инспирисани народном традицијом. Десетогодишњица ове сарадње обележена је догађајем Изложбе у Манаковој кући (1991 – 2001), продајна изложба слика и уметничких предмета аутора који су од 1991 – 2001. самостално излагали у Манаковој кући.
Надамо се да су највреднији сусрети и најлепше изложбе и сардање тек пред нама. Наредне године у Манаковој кући биће програмски обогаћене већом сарадњом са локалном заједницом, актуелизацијом значаја Манакове куће и њено боље позиционирање на културној мапи града. Ту подразумевамо и активније учешће предузетника и становника Савамале у очувању наслеђа и вредности савамалског комшилука чији пејзажи полако нестају под притиском свакодневице.
Маја Марјановић, кустос Етнографског музеја у Београду
Comentários