Философија отвара једну свест о општости која настоји да човека хуманизује, док га ускост специјализације роботизује.
Чему служи философија у образовању једног младог човека?
Не бих се упуштао у дефиниције философије, нити ми је намера да експлицирам о различитим приступима и погледима на философију. Желим да овим питањем отворим практичну страну оправданости учења философије у средњој школи. Наравно, на ово сам подстакнут све учесталијим приговорима да иначе ,,много философирамо’’, што има да значи да је то нека опасна радња која не разјашњава стварност, него је погрешно тумачи и замагљује.
Зашто би, нападно понављају разни "стручњаци’’, свршени електротехничар енергетике требао да зна било шта о Сократу, далеко било о Хајдегеру? На том трагу ме разочарала најава укидања философије као предмета у средњим стручним школама у Србији. На памет ми падају и примери из света где се философија маргинализује, док пред очима имам пустош присутности философије у јавности. Дух полемике и разговора је нестао, више да готово и не постоји философска сцена у Србији.
Као што је Аристотел у својој Политици објашњавао зашто је за младе људе неопходно изучавање музике и гимнастике, јер једна васпитава душу, док друга васпитава тело, ми смо пред изазовом нових појашњења улоге философије у образовању.
Готово је несхватљиво да у Министарству просвете седе људи који не схватају да је философија, као изворишна дисциплина свих наука, неопходна ако ништа друго као заговарање једног погледа на свет. Јер човек није аутомат, посебно не млад човек, који ће једнолично извршавати наредбе и акумулирати информације.
Човек је непоновљиво и несхватљиво биће које увек тежи да дохвати духовне хоризонте, да искочи из своје стварности. Човек има способност да (се) пита, не само о стварности око себе, него и о себи самом. Ускратити му то, значити унизити његову природу.
Философија није потребна за развијање критичког мишљења како се често истиче у јавности, јер је мишљење само по себи критично, она је неопходна у средњим школама као тачка од које мишљење започиње, као интеракција и запитаност, потом као подсетник младим људима да се окрену сами себи и својим егзистенцијалним ломовима кроз један, њима до тада непознат, хоризонт отворености према свету, другом и другачијем. Философија младим људима отвара врата креације, као што неприкосновено призива једну духовну димензију човека која младима преко недостаје.
Укидање и маргинализовање философије представља смртни ударац образовном систему. Специјализација знања, да парафразирам Хусерла, води дебилизацији човека. Стручњак зна, али не зна да своје знање примени у ширем контексту и склопу мишљења, он се позива на ауторитет своје специјализације, заборављајући притом да његов живот надилази границе спознатљивог. У складу са античким поимањем образовања у полису такав стручњак је (полу)образовани идиот. Зато имамо толико образованих, а примитивних послушника.
Философија отвара једну свест о општости која настоји да човека хуманизује, док га ускост специјализације – роботизује.
Како ће један млад човек постати интелектуалац ако до њега никада није допрла ниједна философска књига? Радећи у школи ја сам практиковао да на сваки час носим класичне философске књиге како би ученици доживели сусрет са књигом. Ако му је непознат Сократ, Платон или Кант, бар у општим дефиницијама и погледима, како можемо да очекујемо од тог још незрелог бића да разуме шире и комплексније друштвене и личне промене? Како ће се запитати шта је лепо или ружно? Како ће поставити питање о слободи и праву, границама знања и незнања, природи политике и економије?
Без философије неће поставити ниједно питање. Само ће радити. Биће специјалиста, док ће преостале мудрољубе гомила "стручњака" протерати у анонимност или им пружити отров да га попут Сократа испију и тако заштите свет од бљеска истине.
Comments