ПОРЕЗНИК

Таман се изашло од муке са коњима дошла је следећа невоља: ПОРЕЗ. Реч која у свако време изазива страх, а у ово поратно, када се све изнова стварало – посебно.

Држава је у формирању и треба јој је све, а нема скоро ничег. Нису могли да сакупе колико им је требало. Од сељака се одузимало (отимало) шта је имао: свиње, краве, овце, кокоши, жито (пшеница и кукуруз), кромпир, лук, пасуљ,… ма – све!

Није се једном поворка са заплењеном стоком и живином кретала низ село.

Сакупљали су онда сељаци међу собом, зајмили се, па су понекад и сакупили довољно како би вратили заплену назад. Тада је солидарност међу њима била на највишем нивоу, јер никада нису знали да ли су они следећи...

Наређује им се, да донесу вишеструко у односу на оно што имају. Ако нема - долази се у попис а онда се отима шта има. Истерују стоку, последње што би могло да прехрани породицу.

За село и сељака тешки дани. Бездушна отимачина и то углавном од оних које су познавали. Биле су то комшије из суседних села, највише из Медвеђе. Прилику за исказивање ниских страсти нису пропуштали. Као да нису били комшије, као да се нису виђали по славама, саборима и Богомољама. Дај човеку мало власти да видиш какав је човек…

Такво је време било. Благо сељака је било обезвређено. Њима је стока и летина била све а на тржишту то није имао ко да купи и практичне (тржишне) вредности није било. Мислили су да се од рата ништа страшније није могло догодити, а показало се да може. Отимачина је била таква да је њихова егзистенција била угрожена, а понос погажен. Сарадње није било. Била су то два супротстављена табора, једни друге да не виде. Порезници нису узимали онако: по дужности, већ су некакво сладострашће и цинизам уносили у то, па је мука била много већа. Да се сакрије није могло, јер су порезници узети из реда сељака и врло добро су знали где би ко могао шта да сакрије.

Стварала се мржња, која је из дана у дан бивала све већа. У неким моментима се имућнијим сељацима чинило да је боље да немају ништа, мање би их понижавали, овако су били кулаци, народни непријатељи.

Какви бре непријатељи...?! До јуче су такви радили код њих, сада им се дала власт и оружје и одједном су постали велики. Опасно је то, тада у глави почну да гризу ти мрзачки пундравци који хоће насладу, крв. Да наплати своју немоћ, да покаже мало газдама ко је он. Сила. У једном селу се десило да су порезника пустили у шталу па затворили врата и бацили бомбу.

Међутим, преживи сељак сваку муку, па и ову. Ово је био атак који се морао издржати. Стршљен је опасан када га видиш и када напада, али стршљен је велики и због своје гломазности није окретан, не може брзо да дела. Пчеле су доста мање и делују тимски. Могу да се одупру када им нападне гнездо, ако су сложне.

Једнога дана, касна је јесен била, дође у двориште Петрашиновића некакав порезник Декић, Јован Декић. Из Трстеника. Ретко је кад долазио порезник из Трстеника. Они углавном нису хтели да се мешају у те, како би они рекли: сељачке послове, ал' кад’ ти дође порезник из Трстеника – значи да је нешто велико у питању.

Кућа Петрашиновића је плаћала велике порезе. За њихов годишњи порез је могла да се купи вила у Врњачкој Бањи. Тешко су то подносили, буквално су живели на проји. Међутим, било је чељади, било је и земље па се некако преживљавало, али када порезник дође, још из Трстеника… Е то је било зло. Сви су били у великом страху, паралисани.

Углавном се није на време стизало у плаћању пореза, а ова година је била сушна. Није било скоро никаквог рода, али они сушу не признају.

. . .

- Добар дан домаћине…! – викну порезник Богомиру, који је управо излазио из штале.

- Бог ти помог'о. – одговори суво Богомир

– Којим добром? – упита, али када угледа ташну било му је све јасно.

- Ја сам Јован Декић из Трстеника, порезник.

- Ма знао сам ја да данас доброг бити неће… Нешто ме од јутрос пробада. – промрмља Богомир.

- Домаћине, доста пореза дугујеш. Ми сада морамо да попишемо шта имаш, па да пленимо. Нема другог! – строго ће Декић.

Окупи се чељад, од најстаријег до најмлађег. Било их је једанаесторо са Богомиром. Стадоше, као нема публика са стране, а између њих двојице. Зло се слутило.

- Немој, брате, ко бога те молим. – поче да моли Богомир

– На пролеће ћу да продам сву ракију и вино што имам и платићу све до последњег динара. Немој да нам узимаш стоку, нећемо имати са чим да идемо у њиву, треба зимус ову чељад прехранити…

- Четрдесет хиљада дугујете. Знаш ли ти колики је то новац? То је годишња плата једног радника!!! Како мислите да се преживи?! Ко је овде најстарији?

Мицко изађе испред њега. Исправи се. Висок, крупан, још у снази.

- Ја сам,... Мицко Петрашиновић. – изговори бивши краљев гардиста.

Декић га одмери од главе до пете. У односу на Мицка он је био као дете.

- Ајде да уђемо у кућу! – полугласно му изговори Декић.

Уђоше.

Прође добрих сат времена и изађе Декић, сам. Згрченом левом руком притисну ону своју ташну, погледа у, још увек, постројену чељад Петрашиновића и журно напусти двориште.

Богомир и Мика брзо утрчаше у кућу и угледаше Мицка како седи за столом. Испред њега две ракијске чаше и флаша. У руци држи комад папира, а замишљен поглед се одбијао о зидове собе.

- Шта би оцо…?! – у чуду запиташе синови готово углас.

- Ах, шта би… - И даље у зид загледан вели Мицко. - Затворите врата, нека остали не улазе.

Мика скочи и рече осталима да не улазе и затвори врата испред носа радознале чељади.

- Вана.

- Шта Вана, говори… – у глас ће и Богомир и Мика.

- Овај Декић вам је Ванин сестрић. Вана му испричала да је боравила са децом код нас за време рата. – ту застаде и суза се закотрља низ образ. – Испричала му све. Рекла је, како их нисмо одвајали од осталих и заклела га да нам буде од помоћи.

Сада му се већ и грло осушило, насу ракију у чашу и на душак је сасу.

- И…? – нестрпљиво ће Богомир.

- И човек извади триес ‘иљада даде ми у руке и рече: овим парама плати порез, врати кад можеш. Ја му дадо и ових десет што смо спремили, он написа признаницу… - сада већ гушећи се у сузама изговори Мицко.

Богомир и Мика, такође, обневидели од суза,... 'еј остаје им стока. Има ће чим…

Са друге стране, пред очима слике захвалне Ване која је са два сина избегла из Крушевца и њеног очајничког позива са капије „Домаћини, ако за Бога знате помозите...“

- О овоме ником ни реч. Ни женама. – строго ће Мицко. – Ајде сад нека уђу, рећи ћемо да нам је дао рок да спремимо паре.

Отреше сузе са образа и отворише врата.