Проф.др Мирко Ковачевић и археолог Гордана Гаврић
МАНАСТИР МИЛЕНТИЈА
СРУШЕН СРЕДЊОВЕКОВНИ СПОМЕНИК КОЈИ МОЖЕ ДА ЗАЖИВИ
Зидине манастира Милентија се налазе у горњем делу слива реке Расине (Башића река), недалеко од пута Брус – Јошаничка бања, у близини средњовековног града Козника. Неколико ранијих покушаја да се покрене обнова Милентије остало је без успеха. Последњих десетак година захваљујући синхронизованом деловању Одбора за обнову Милентије, Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, Општине Брус, Епархије жичке, односно новоустановљене Епархије крушевачке, а уз финансијску подршку Министарства културе и Општине Брус, приступило се реализацији пројекта Обнова Милентије. После готово педесет година застоја започета су нова систематска археолошка истраживања, а настављена су и архитектонска. Полазна основа за израду идејног решења за обнову цркве је обједињени инвентар свих архитектонских фрагмената који садржи техничку и фото документацију, уз новоформирану типологију.
Након идејног решења израђен је Главни пројекат, а све у циљу јасне презентације споменичких својстава цркве Манастира Милентије, са жељом да се и на тај начин допринесе што скоријем почетку радова на обнови. Уколико се овај, можемо слободно рећи подухват, доведе до краја, за неколико година имали бисмо још један веома вредан стојећи живи средњовековни споменик, уместо зарушених остатака старе цркве и преко пет стотина комада врхунске моравске декоративне камене пластике*, углавном сахрањене у депоима музеја.
*Под «декоративном каменом пластиком» се подразумевају сви комади и делови од камена на фасадама који су украшени клесањем разних мотива. На објектима «Моравске школе», то је време кнеза Лазара и деспота Стефана, мотив је најчешће преплет двочлане траке.
Црква Манастира Милентија, идејно решење проф.др Мирко Ковачевић
ИСТОРИЈСКИ ОКВИР И ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
ПРИПАДНОСТИ СТИЛСКОЈ ГРУПИ
Манастир Милентија се налази недалеко од истоименог села, у подножју Копаоника, у непосредној близини, већ је речено, средњовековног града Козника, на територији која је некада припадала великом челнику Радичу Поступовићу. У комплексу који је некада био читав опасан одбрамбеним зидом, поред остатака цркве посвећене Светом Стефану, налазе се и остаци пратећих објеката, манастирске трпезарије и монашких келија. Судећи према археолошким остацима, Милентија припада манастирским целинама које граде моћни и угледни ктитори.
Савремени назив села Милентија проистиче из средњовековног Мелентија које се сусреће у баштинској повељи челника Радича из 1429-1430 којом деспот Ђурађ Бранковић потврђује поседе великом челнику. Пошто до сада познати историјски извори не помињу манастир, време његове изградње, личност ктитора и патрон храма остају непознати. Поједини истраживачи, ослањајући се на помен села у Радичевој повељи, сматрају да би се црква могла датовати након издавања повеље, 1430, када у овој области накратко влада мир. Други опет сматрају да је комплекс настао крајем 14. или почетком 15. века, у периоду пре Каленића, а након Раванице и Лазарице. Услед немогућности поузданог датовања истраживачи су се ослањали на стилске карактеристике архитектуре и камене пластике.
У народној традицији манастир је познат као Милентија или црква у Башића реци. Милан Ђ. Милићевић, 1876. први помиње стару порушену цркву у Речици у селу Башићима, недалеко од Будиловине. Село Башићи данас не постоји али се у селу Осредци, у чијем атару лежи црква, налази више породица са презименом Башић.
Препознатљив је врхунски домет Моравског стила цркава манастира Милентије и манастира Каленића
Манастир Милентија, свакако веома значајан споменик на развојној линији моравских сакралних споменика, савремено доба је дочекао у рушевинама, упркос томе што је још од шездесетих година прошлог века, научној јавности познат по бројним фрагментима декоративне камене пластике са цркве високог уметничког и занатског умећа. На жалост, ова врхунска пластика деценијама уназад није обједињена, већ се налази на три места, на самом терену, у Народном музеју у Крушевцу и у Народном музеју у Београду.
Прва истраживања која су имала за циљ рашчишћавање терена од вековних наноса, обавио је Народни музеј у Београду, у периоду између 1960-64, с прекидом 1963. Откривене остатке цркве Завод у Краљеву је конзервирао 1969. године. Након дуже паузе, у периоду од 1976–1979, рашчишћаван је простор, западно од цркве, зона манастирске порте. За ову врсту истраживања намерно користимо термин рашчишћавање, јер није примењивана методологија археолошке дисциплине, већ се како се може закључити из документације, превасходно трагало за габаритима објеката и покретним археолошким материјалом, што је недовољно за адекватну конзервацију и рестаурацију.
Полазећи од потребе да се Милентија као споменик културе категорисан као непокретно културно добро од великог значаја за Републику Србију, професионално заштити, презентује и ревитализује, 2010. године Завод за заштиту споменика културе Краљево је започео два значајна и неопходна посла, а све у оквиру пројекта Обнова Милентије. Један се односио на археолошка истраживања комплекса, а други на снимање целокупне камене пластике која броји преко 500 фрагмената.
Археолошким истраживањима претходили су обимни радови на скидању слоја насипа у југозападном делу порте, као и уклањање депоноване земље са претходних истраживања. У цркви су обављена ревизиона истраживања, а у зони западно и југозападно од цркве истраживан је простор унутар објекта 1, као и простор са јужне и источне стране објекта. Али пре него што се посветимо објекту 1, за који се може претпоставити да би могао бити манастирска трпезарија, вратимо се централном манастирском објекту, самој цркви која је у литератури позната због своје богате декорације.
Црква Св. Стефана у манастиру Милентија у основи је триконхос сажетог типа, што значи да је поред олтарске апсиде према истоку, имала исте такве полукружно озидане просторе и према северу и према југу. У поткуполном, централном простору није имала слободностојеће стубове, нити ступце. Делимично је очуван монументални сокл, необичне профилације. На основу многобројно откривених фрагмената кордонских венаца може се поуздано претпоставити хоризонтална подела фасада, док се вертикална подела бочних фасада очитује у колонетама на конхама.
Најближе аналогије за милентијски храм су црква Лазарица чија се основа по дужини сасвим поклапа са милентијском и црква манастира Каленића која јој је блиска по начину обраде фасада, односно умећу клесања декоративне камене пластике. На основу архитектонских и стилских анализа моравских споменика и на основу могућих реконструкција појединих декоративних архитектонских елемената откривених у Милентији долази се до закључка да је могућа обнова манастирске цркве.
Специфичност милентијске пластике и њој блиских споменика очитује се у доминацији флоралних орнамената у односу на геометријске преплете, у коришћењу зооморфних мотива и неуобичајеној дубини клесања која је скоро дупло већа од дубине коју је изводио каленићки мајстор.
На простору западно од храма откривен је велики број уломака архитектонских делова и декоративне пластике, као и фрагменти фресака, међу којима су глава непознатог светитеља, глава Богородице у љубичастом мафориону, део главе Св. Илије и уломак са главом анђела.
Испред западног портала пронађена су 23 фрагмената розете, различитих димензија који су некада били обојени црвено (црвени окер). Реконструкција је урађена у Народном музеју у Београду. Подлога бојеног слоја је креч, а везиво највероватније казеин (хемијске анализе). Перфорирана розета је била израђена од једног комада локалног пешчара, пречника 121 цм. Розету чине: централни прстен са плетеницом, стубићи, луци и ритмична смена мотива: херувим, четворолист, розета, четворолист. Овај ритам се прекида само на једном месту. Избор мотива и начин њихове обраде одају руку искусног и даровитог мајстора. Уз наведене фрагменте розете која је на терену откривена лицем окренутим ка земљи, пронађени су уломци три венца, односно архиволти чији се положаји само хипотетички могу претпоставити у односу на реконструисану розету. Проблем идентификације представља чињеница да су фрагменти смештени на више места што отежава њихово целовито сагледавање.
Подсетимо се да су још педесетих година прошлог века, И. Здравковић и А. Дероко, забележили фрагменте розете, допрозорника и довратника, у Милентији коју су затекли под наносом од 2 м, осим унутрашњости коју су мештани откопали двадесетак година раније. Осим тога, на терену су како наводе, запазили и рушевине неке куле или обимног зида са југозападне стране цркве. Увиђајући значај овог споменика предложили су археолошка истраживања Заводу за заштиту и научна проучавања старина НР Србије али је реакција у то време изостала. Ипак, касније, након резултата првих истраживања пажња научне јавности није изостала, макар када је реч о каменој пластици. Постало је јасно да камена пластика моравске Србије није јединствена, јер постоје и локалне варијанте, што јасно потврђује Милентија, уз Будиловину и Грабовницу, у непосредном окружењу. Многи су пренебрегавали аутохтоне елементе у тумачењу моравске пластике, тражећи порекло декорације од Грузије и Јерменије, преко прероманике, до Запада. Проф. В. Ђурић је широко разматрао утицаје сликаних фасада Пећке патријаршије на моравски репертоар мотива.
На милентијској пластици уз трансформисане старе мотиве појављују се и нови као што су деветолисне розете повезане лозицама или испреплетаним круговима. Мотив розете који се још од антике користи на стелама, саркофазима и рељефима, преко ранохришћанске уметности улази у ширу употребу у византијски свет. Уз овај мотив, као такође стари орнаменти који делују веома архаично у Милентији, користе се стилизоване палмете и кринови.
Зооморфни мотиви, може се рећи, нису својствени моравској пластици, осим оних хералдичких, појављују се у Милентији у различитим облицима. Један од њих је стилизована волујска глава из које полази двојни преплет, на фрагментованој архиволти, што представља први пример зооморфног мотива у моравској пластици. У Хиландару се на спољној припрати налази плоча са представом челенке са роговима, која је, као што је познато, хералдички знак Лазаревића и грб кнеза Лазара. Овај симбол се такође појављује на новцу кнеза Лазара и његовог сина деспота Стефана.
Недалеко од источне фасаде цркве откривене су две плоче са представама лава и лавице и то са траговима малтера, што наводи на помисао да су биле узидане у зидове као декорација или конзоле.У српској средњовековној уметности представе лава срећу се како у монументалној, тако и у декоративној уметности. Лав је грб породице Бранковић који се појављује на бројним емисијама њиховог новца. Два афронтирана лава, попут милентијских али далеко схематизованији и у плићем рељефу појављују се на једном од прозора оближње Дренче.
У милентијској пластици, осим зооморфних јављају се и антропоморфне представе, глава старца и још један људски лик. Г. Томић сматра да се порекло ових мотива може тражити у рашкој школи, а као најближу аналогију наводи Св. Арханђеле код Призрена и рељеф за који се сматра да би могао припадати цару Душану.
Када је реч о каменој пластици одабрали смо најиндикативније и карактеристичне примерке, без претензије да улазимо у детаљне стилске анализе, али са намером да укажемо на значај и велелепност самог храма али и неких других грађевина у комплексу, тако да ћемо се укратко осврнути и на једну профану грађевину која се налази западно од цркве.
Објекат 1 који има посве другојачији слог од цркве, грађен је претежно од речних облутака. Димензије у основи су 14 х 8 м, очувана висина зидова до 1,5 м, а дебљине око 1 м. У југозападном делу са спољне стране налази се проширење нејасне намене. Улаз се налази са јужне стране, а са источне је откривен један прозор. У доњој зони западног зида, током ранијих истраживања откривена је ниша са скелетом детета, која је протумачена као вид жртве, до тада познат једино из литературе. У самој згради и око ње пронађени су бројни фрагменти камене пластике, међу којима је и скулпторално третирана глава неке животиње.
Током истраживања 2010. која су обухватила како унутрашњост објекта, тако и спољашњу зону јужно и источно од објекта, у самој грађевини откривен је велики број фрагмената живописа, фрагмент камене декорације и део каменог пода од брече са инкрустрацијом од мермера, у ромбоидним пољима. Са спољне стране објекта откривене су масивне базе стубова које су носиле конструкцију трема. Ако се имају у виду сви налази који потичу са објекта 1, од фрагмената фресака и камене пластике, до избора материјала и мотива за под, може се претпоставити и функција овог, може се слободно рећи монументалног спратног здања.
Узимајући у обзир средњовековно поимање света и хијерархијски однос грађевина у манастирским целинама, просторија која је била фрескописана могла је бити друга по рангу, одмах након цркве, дакле манастирска трпезарија. Она је имала и култни карактер, будући да се након литургије у самој цркви, молитва настављала и за трпезом, сходно начелима типика. У приземном простору објекта 1 пронађени су бројни фрагменти трпезне керамике који указују на могућу функцију грађевине.
Откривање манастирских конака добија на значају и због тога што је мало систематски истражених манастирских здања из друге половине 14. и прве половине 15. века, тако да су просторије за становање и рад монаха недовољно познате. Извесне податке у том смислу пружају манастир Светог Николе у Павловцима на Космају и манастир Светог Ђорђа у Кастаљану, који потичу из прве половине 15. века. Оно што ова два манастира спаја са Милентијом, као и са Дренчом је особеност манастирског конака у архитектонском решењу, које грађевину са келијама, односно конак, не наслања на обимни зид, већ га слободно третира у простору. Дакле, напушта се средњовековни модел наслањања грађевине на обимни зид и уводи се нов начин који грађевину ослобађа у целини.
У објекту 1 пронађени су фрагменти керамике од којих многи припадају луксузној моравској керамици. Међу фрагментима се посебно издваја изливник култне посуде у облику коњске главе. Фрагмент је припадао култној посуди типа акваманила која се користила у ритуалном обреду прања руку. Овај тип посуда се изузетно ретко проналази, тако да на територији Србије постоји само још један изливник посуде овог типа, откривен током истраживања манастира Дренча.
Имајући у виду богатство налаза у тек делимично истраженом комплексу у Милентији, као и могућности конзервације, рестаурације и ревитализације, Завод у Краљеву је посебну пажњу посветио систематизацији грађе и техничкој документацији свега што је до сада откривено, како би се створили услови за израду главног пројекта обнове. На основу техничке документације цркве и целокупне камене пластике урађена је типологија као важна основа за пројектовање.
Треба рећи да Пројекат обнове манастира Милентија потписују: главни пројектант и потписник пројекта архитекта проф.др Мирко Ковачевић, архитекта Марко Петровић и археолог Гордана Гаврић.
Напомена:
Коришћен је текст из документације Завода за заштиту споменика културе Краљево.
Comments