СУВА ПЛАНИНА – ЈЕДНА ПРИЧА СА УСПОНА

ПОЧЕТНИЧКО УЗБУЂЕЊЕ: На послу сам, гужва, у том тренутку, стиже ми порука. Андрија се јавља, помиње пут неки у следећу среду. У глави вртим причу о томе како радим и унапред знам да од тога нема ништа. И зашто уопште помиње било шта кад обојица радимо средом? Каже: „Празник је, па можда може нека експедиција да се изведе.“ Чекај, какав празник, питам људе око себе, одговарају па 11. новембар. Признајем, заборавио сам да је среда државни празник. Усхићење је ту, знам да нећу радити, а ето шансе и да прихватимо неки нови изазов. Сува планина или Столови, дилема. После мало истраживања одлука је пала на Суву планину, на један од три врха, Трем (1.809 м), док ће Столови сачекати пролеће и неко лепше време.

Без неке претеране припреме, један позив вече пред полазак, свега пар минута разговора и покушај спавања, унапред пропао, бар неколико сати пред пут. Поносни смо и Андрија и ја на нашу сарадњу, нема натезања, мргођења, негодовања, готово увек постигнемо договор у пар реченица.

У пола 6 код мене, тако смо рекли, отварам очи неких 20ак минута после несвесно угашеног аларма, у паници гледам на сат, 20 до 6. Не капирам шта се дешава, ја сам се успавао, а њега нема уопште ни да се јави. „Да ли је могуће да се и он успавао?“ Тог момента чујем како ауто улази у двориште, а ја још увек у кревету. Искачем из кревета и у истом скоку навлачим на себе ствари које сам срећом припремио вече пред пут. Уз мало кашњење крећемо. Овај пут нам се придружио и његов керић Лео. Био сам сумњичав колико може да издржи цео пут, али ме је брзо разуверио, па тај пас је неуморан.

Пут до планине нам је пролетео уз детаљисање о самом успону. После Нишке бање аутомобилом пролазимо уским путевима кроз пар села. Већ се наслућује успон, шума и приметно хладније време. Могло се то приметити и на Леу који се унервозио како смо се приближавали нашем полазишту на успон са Бојаниних вода.

УЗБУЂЕЊЕ УСПОНА. Стандардне припреме су у току, охрабрујемо један другог, знамо да физички нисмо најсјајнији, психички је то далеко боље, и знамо да ћемо успети на крају, али обојица бисмо, ако је могуће, да успемо моментално, без пауза, без муке, да не знам шта докажемо себи. Али, нешто се и планина пита. Како год, поздрав песницама, имамо 3 сата по проценама да се попнемо.

„Кад смо Ртањ успели да савладамо без паузе за доста мање времена од неког просека, не видим зашто не бисмо и ово, нека нам је срећно!“, рекао сам и закорачио у шуму пратећи Леа који је већ отрчао испред нас. Неколико минута пре нас је један пар старијих планинара кренуо пут Трема и они су нам били мерило брзине. Пола сата је прошло у лаганом ходу, без неких напора. Рачвање пута, право за наставак тог пута и одвајање, прилично стрмо, које води ка Девојачком гробу, месту поред којег треба да прођемо на путу до врха. Блато је, клизаво, крећемо лагано да се пењемо. Ту је и један од само два извора воде на успону до врха. До скоро нисам ни знао зашто се зове Сува, али ето, одговор се сам намеће. Настављамо даље, пењемо се, планинара ни на видику. Да ли смо спори?

Да нисмо промашили стазу? Гурамо даље и ускоро их сустижемо, поносни на наш ритам и то што ћемо изгледа поновити причу са Ртња. Ипак није било по нашем. Како смо се приближавали изласку из шуме која означава половину пређеног пута и долазак до Девојачког гроба, стаза је била све стрмија, а уз све то једним делом веома уска. Нема ни 100м до изласка из шуме, али ноге посустају, бутине горе, колена клецају. Иако до пре неколико минута нисмо ни размишљали о паузи, било је више него очигледно да обојица не можемо да дочекамо да седнемо, за разлику од Леа који је трчао за штапом идентично као и оног момента када смо кренули. Натерали смо се да изгурамо тај мали део, многи би одустали, али да смо то урадили за нас би било поражавајуће. Довукли смо се до последњег стабла у низу и промолили главе напоље. Сунце и лаган ветар, огромно пространство прекривено травом и камењем је испред нас, наилазимо на планинарску ознаку која нам потврђује да смо тамо где и треба да будемо.

Бацам ранац на тло, и простирем се доле попут тепиха. Сад у глави имам представу о томе шта значи превазићи самог себе иако верујем да ситуација може да буде далеко гора. За нас „рекреативце“ је довољно и ово, заиста не морамо да осетимо већу муку од доживљене.

Петнаест минута касније устајемо, поново наоштрени као на почетку, да се попнемо на Трем. Сада је ситуација нешто другачија. Прва ствар и, по мом мишљењу, психички најбитнија, види се врх. Још увек је далеко и стрмо, али се види стаза. Већ смо на одређеној висини, поглед који нам се већ сада пружа уме и те како да нам да снагу да наставимо. Ведро је, услови су заиста били иделани, како за шетњу тако и за фотографисање. Ипак сам очекивао више људи на планини, али шта је – ту је, можда је тако и боље, планина је само наша…! На сваких 100200 метара налази се по нека литица – приближавање буди у нама узбуђење погурано малом дозом страха. Удари адреналина док стојимо на ивицама литица, поглед који леди дах, само је један од разлога зашто уопште радимо ово. Стене су испод нас, неколико минута седења на таквим местима у потпуном миру је прави лек за душу. На једној од литица смо поново застали како бисмо се одморили, јер се опет јавио умор. Знамо да смо ту, али не знамо колико још има до горе, на моменте се чини да има још пет минута хода, а на моменте као да врх не постоји и да се пењемо у бесконачност. Чак и Лео на моменте седне да одмори и сачека на нас. Чак нас је и онај пар планинара престигао, тешимо се тиме да су они у кондицији.

ДИЛЕМЕ И ЗАДОВОЉСТВО УСПЕХА: На крају, после три сата и пет минута успона стижемо на циљ, замишљена трака као на маратону, а ми подигнутих руку последњих пар корака у(с)трчавамо на циљ, Трем 1.809 м. Успели смо! Сав умор истог момента нестаје. Кроз причу са планинарима покушавамо да схватимо шта је испред и око нас, у која места гледамо са Суве планине. Они су после неког времена отишли, а за њима се на врху појавио облак који нас је „појео“. Ништа се није видело пред носом. Колико смо имали среће да у доласку видимо сву лепоту, толико је нисмо имали у повратку и да то забележимо и кроз фотке. Ако ништа друго науживали смо се на самом врху и кроз сат времена повукли смо се под налетима ветра и хладноће од које су нам се мрзле руке.

Повратак је носио своје проблеме због тегоба са опремом која није била одговарајућа. Сигуран сам се да ћемо и то регулисати кроз даље искуство. Изгурали смо свакако, успут срели још људи који покушавају исто што и ми, има их и веселих и мрзовољних, али верујем да су на крају сви успели да се домогну врха. Имали смо два и по сата спуштања уз невероватну енергију коју је Лео доносио. Наших 18.5км је за њега смешно, барем дупло је претрчао. Успели смо и то је тренутно оно најбитније.

Повратак са успона мора бити пажљивији од самог успона. Умор се накупио и пажња може попустити.

Планинарење или бар ово што ми покушавамо, а зовемо га планинарењем је вероватно нешто најбоље што сам урадио у животу - разноврстан и занимљив начин живота, који истовремено захтева озбиљност и припреме. Призори које смо видели успут, забележили телефонима, уз временске услове који су били фантастични, феноменална природа, људи које смо срели, “позивају нас на још пустоловина”. Доста људи нам је честитало, посебан је то осећај, тешко описив речима. Можда ће фотографије рећи више од мене. Авантура се наставља јако брзо, док смо још у налету. Вежите се, полећемо ускоро.