ТИТО И 24 МИЛИОНА МЕТАРА ФИЛМСКЕ ТРАКЕ

Мало се која човекова жеља може тако препознати, у најдубљој прошлости, као жеља да створи илузију кретања. На цртежима у Алтамири, пре 12.000 година, приказане су животиње у трку (бизони и јелени) са више ногу, што представља прву анализу покрета. И касније су познати такви цртежи и рељефи на свим континентима и културама (храм Рамзеса ИИИ у Египту, Партенон, Трајанов стуб у Риму), где се одређени призори приказују наративно и узастопно. Претечом филмске траке сматра се чувена таписерија краљице Матилде, с'краја XИ века, пронађена у Бајеу, са приказом битке Виљема Освајача, приликом заузимања Енглеске, на платну дужине 70 метара, а ширине свега 50 цм.

Откриће филма крајем XИX века, драматично је променило свет. Биолози су указали, а антрополози прихватили као први и далекосежни став, да су људи аудиовизуелне животиње, заједно са једном малом групом ексцентричних животињских врста, попут китова и птица. Иначе, 99% животиња се оријентише помоћу шумова. Када се каже ексцентричне не мисли се у колоквијалном смислу, већ у смислу филозофске антропологије, која прави разлику између бића која су чврсто везана за околни свет (усредсређена на њега) и бића која живе на дистанци, односно, која су отворена према свету.

[1] Петер Слотердајк, Технологија и светски менаџмент, необјављени рукопис, 1993.

Јосип Броз Тито био је страствени филмофил. У периоду од 1949. до 1980. године одгледао је укупно 8801 филм, у просеку око 285 годишње. Како један филм обично има 2700 метара траке, то значи да је само у тој, последњој трећини живота, видео око 24 милиона метара траке, односно, слика. Нажалост, заувек ће остати тајна где, колико и какве је филмове Тито гледао до своје 57. године живота, тачније, до 15. марта 1949. године, од када се, па буквално до последњих дана његовог живота, водила евиденција о гледаним филмовима. У појединачним свескама, за сваку годину посебно, исписани су не само називи филмова, редовне рубрике су и датум гледања, колона продукције и дистрибутера филма, датум враћања, број одгледаних представа, а такође постоји и рубрика у коју се уписују гледани филмски журнали или неки други додаци. У последњу колону са ознаком примедба најчешће је уписан податак о преводу филма.

Колико је гледање филма била свакодневна појава види се из документа Начин рада Председника Републике и задаци секретара, у коме, већ на трећој страни пише: Секретар напушта радно место кад почне филм (у великом салону). Уколико за време трајања филма стигну депеше ДСИП-а или Билтен ТАЊУГ-а, дежурни ордонанс официр предаје након завршетка филма Председнику Републике, у мапи ТАЊУГ-а и депеше у затвореној омотници. Из документа сазнајемо, не само која просторија у Резиденцији је служила за приказивање филмова (мада се на неким фотографијама препознају и друге просторије) већ и то да је, за разлику од неких других Титових активности, време гледања филма било „свето“, те да су чак и хитни телеграми чекали крај пројекције.

Биоскоп је био саставна просторија свих Титових боравишта, покретних и непокретних. Филмове гледа свуда, у свим својим резиденцијама (најчешће у кући у Ужичкој улици, Старом двору, Белој вили на Брионима, у Билијар сали на острву Ванга, у Карађорђеву, Брду код Крања и др.), али и током бројних путовања, на броду „Галеб“ и у вагону „Плавог воза“.

Филмски радници су група са којом се Тито, после државника и политичара, највише сусретао. Није нимало случајно што је град Пула, надомак Бриона, острва на коме је Тито после Београда, највише боравио, одабран као место које ће деценијама бити стециште домаћих филмаџија и њихових страних гостију. Годину дана након оснивања Пулског фестивала, Тито постаје његов покровитељ, 1955. године. И поред тога што је 12 пута посетио Арену, у пописним листама може се пронаћи податак да је и пре њихове званичне пројекције, Тито скоро све филмове одгледао у својој резиденцији на Брионима.

Титова честа присуства на Пулском фестивалу, која су требала да представљају подршку развоју југословенске кинематографије, говоре и о његовом амбивалентном односу према филму. Са једне стране, филм је заволео у време када је он сматран пуком вашарском забавом, без икакве уметничке будућности, а истовремено је, са друге стране, схватио моћ и значај филма, који је Лењин 1922. године означио као идеалну могућност за преношење идеја и ширење идеологије. Такав однос према филму Тито задржава до краја живота. И док страни филм гледа ради забаве, како сам каже... "из потребе да се одморим", домаћи филмови су његова слабост. Гледа их пажљиво, све, са лењиновском свешћу о филму као најважнијој уметности, најчешће непосредно након појављивања, а оне најважније и у радним копијама, многе од њих два и више пута.

Од пријема америчког продуцента и дистрибутера, Ерика Джонстона, 1948. године, до посете Орсона Велса на Брду код Крања, 1979. године, Тито се сусрео са бројним филмским радницима, њиховим делегацијама, режисерима и глумцима, како страним тако и домаћим. Био је и домаћин највећим филмским звездама друге половине XX века - Денију Кеју, Симон Сињоре и Иву Монтану, Вивијен Ли и Лоренсу Оливијеу, Кирку Дагласу, Софији Лорен и Карлу Понтију, Јулу Бринеру, Хардију Кригеру, Сергеју Бондарчуку, Елизабет Тејлор и Ричарду Бартону, Ђини Лолобриђиди, Бреду Декстеру, Орсону Велсу и др.

На први поглед, чини се да је разлог због чега Тито велике филмоване епопеје НОБа гледа више пута - Козару (13), Десант на Дрвар (15), Битку на Неретви (5) и Сутјеску (8) - тај што је волео ратне филмове, јер је, према сопственим речима, и сам био активни судионик тих догађаја.

Познато је и да је овај државник активно учествовао у изради сценарија тих филмова, нарочито оних у којима се, на било који начин, појављује његов лик (Сутјеска, Битка на Неретви), а такође су забележена и његова присуства приликом снимања појединих кадрова.

Ови филмови су, међутим, представљали важна места сећања, али и симболички артикал за извоз, који је доприносио представљању земље и увећавању њеног угледа у свету, градећи специфичан имиџ социјалистичке Југославије. Избор глумаца из разних земаља света, као и копродукцијски аранжмани, јасно указују на то да су они били важан сегмент спољне политике. Због тога не чуди да је број одгледаних представа толики, управо из разлога што Тито активно учествује у изради ових филмова, а затим их гледа заједно са својим гостима, скоро искључиво страним државницима.

Наставиће се...