ТРАЈАНОВ МОСТ НА ДУНАВУ

Римски император Марко Улпије Трајан владао је од 98-117. г.н.е. За време његове владавине Римска империја је достигла највећу територијалну распрострањеност и према процени историчара имала је око 70 милиона становника. Када је у својоj 45-ој години Трајан дошао на власт, већ је имао велико, значајно и успешно искуство у војној каријери и у управљању провинцијама. У дубини душе војник, велики део живота, али и своје владавине провео је у ратовању, посвећујући посебну пажњу проблемима две најважније границе - на Дунаву и на Еуфрату. Ипак, посебан значај и важност придавао је припремама за рат на Дунаву и активностима против Дачке државе која је у другој половини 1. в.н.е., а посебно доласком на власт Децебала, највећег дачког владара, све више јачала. Добро организована, јака држава непосредно уз границу римског Царства, представљала је сталну претњу, а њена рудна и друга природна богатства значајан изазов и подстицај за освајачка размишљања.

Активности Трајанових претходника на простору Ђердапа: Тиберија, Клаудија и владара династије Флавијеваца, јасно показују да су сви они били свесни опасности коју је на граници римског Царства представљала све снажнија дачка држава. Због тога су Трајанове припреме за ратове током којих је Дачка држава покорена и коначно претворена у римску провинцију Дакију 106. године, биле веома озбиљне и опсежне. На подручју Србије, на ђердапском делу римске утврђене границе - лимеса, ове припреме су оставиле траг у виду изузетних споменика римског архитектонског и градитељског умећа, на које ћемо се осврнути у најосновнијим цртама.

У периоду пре почетка првог дачког рата, који је вођен 101-102. године, обновљена је најтежа деоница пута усеченог у стене у Доњој клисури. Радови су вршени на путу који је просецан у стени Горње клисуре још у време Тиберија, 33-34. године н.е., настављени под Клаудијем 44. или 46. године, а затим и под владарима династије Флавијеваца. Најтежа деоница овог ђердапског пута налазила се у Доњој клисури, а на овом делу су Трајанове јединице завршиле посао у времену између 10. децембра 99. и 10. децембра 100. године. О овим радовима је као главно сведочанство остао натпис на стени, познат као Трајанова табла, која се налази у близини Хајдучке воденице.

Део римског пута и Трајанова табла, низводно од Хајдучке воденице, пре 1969. године када је табла измештена, а пут потопљен због изградње Хидроелектране „Ђердап I“ Следећа велика грађевинска активност било је прокопавање Сипског канала чиме је заобиђена озбиљна и најтежа препрека за пловидбу на овом делу Дунава - катаракте код данашњег села Сип. Радови на прокопавању канала су, према сведочанству на натпису откривеном 70-их година 20. века на Караташу, код римског војног утврђења Диана, завршени 101. године. Према Феликсу Каницу, укупна дужина канала износила је 3.220 m.

Од великог значаја било је и питање распоређивања и смештаја изузетно великог броја војних јединица сконцентрисаних на уском географском простору. Због тога се на мезијском делу дунавске границе у Трајаново време граде и прва војничка утврђења од чврстих материјала, која замењују дотадашња земљана утврђења са палисадама.

Сви ови обимни и захтевни грађевински радови имали су један основни циљ - да се обезбеди непрекидно и неометано снабдевање, смештај и транспорт војних јединица и ратног и грађевинског материјала, али не само за потребе војних похода, већ и за потребе извођења још једног грандиозног подухвата. У питању је изградња ремек дела римског грађевинарства и архитектуре, чуда античког света - Трајановог и Аполодоровог зиданог моста подигнутог преко Дунава за само две године, у периоду примирја између два дачка рата.

Чим се пређе праг Ђердапске клисуре (место где се данас налази хидроелектрана „Ђердап I“), Дунав се мало-помало смирује и корито му се проширује. Изглед обала се такође мења, јер високе врхове клисуре Казан и Ђердапске клисуре постепено смењују благо заравњена брда. Грађевински остаци Трајановог моста су на km 929+700 дунавског тока, између тачке која се налази 2 km јужно од села Костол са српске стране реке и румунског града Турну Северина. Избор места за изградњу био је условљен конфигурацијом терена која је пружала велики број техничких предности и дозвољавала да се радови обаве много брже него што би то био случај на другим секторима Дунава.

На изабраној локацији корито реке је највећим делом чврсто, равно и без рупа, дубине су мале, а ток је миран. Такође, на овом простору је, захваљујући постојању исушеног корита некадашњег тока Дунава, постојала могућност за скретање дела реке, што је, како у овом тренутку са великом вероватноћом претпостављамо, омогућило да део речних стубова буде грађен на сувом.

Трајанов камени мост дело је Аполодора из Дамаска, инжењера, пројектанта и градитеља најрепрезентативнијих и најсмелијих војних и јавних грађевина Трајановог времена. Састојао се од два главна дела: крајева и стубова укопаних у корито реке који су били повезани дрвеним сводовима. Оба краја моста завршавала су се монументалним капијама украшеним бронзаним скулптурама. Капије су са носећим стубовима, од којих је почињала дрвена конструкција моста, биле повезане помоћу два или три зидана свода, који су се налазили на обали реке. Овоме су, као секундарни елементи, припадали дрвени плочник и ограде са сваке стране. Укупна дужина моста од капије до капије је 1.158 м, а осовинско растојање између сваког од 20 стубова у кориту реке износи 54 метра. Растојања између ових стубова била су премошћена дрвеном конструкцијом, а то је захват за који и данашњи врхунски инжењери мостоградње тврде да би представљао изузетно велики и тешко остварљив изазов.

Истовремено са мостом, у функцији његове одбране, подигнута су војна утврђења Понтес на десној, мезијској, данашњој српској и Дробета на левој, дачкој, данашњој румунској обали Дунава. Мост и утврђења подигнути су у рекордном року с обзиром на тадашњу технологију градње, у време од пролећа 103. до пролећа 105. годинe. До тог закључка дошло се посредним путем. Наиме, начин на који су се одвијале војне операције у току Првог дачког рата није дозвољавао започињање тако обимних грађевинских радова. Они су били могући тек после римске победе и нарочито после римског територијалног проширења северно од реке, што је био случај тек по завршетку првог рата, у јесен 102. године. Тада су Римљани учврстили и војну контролу основних планинских венаца Карпата, у правцу Трансилваније.

Поседовање планина штитило је радове на грађевини од евентуалног напада Дачана, који су савршено јасно били свесни опасности која им стиже са завршетком изградње моста. Што се тиче завршетка градње, она није спорна, јер су 105. године преко њега све римске трупе прешле Дунав да би, кроз низ војних активности предузетих током те као и током 106. године, сломиле отпор Децебала и његових војника и у корену уништиле Дачку државу. Циљеви постављени пред почетак Трајанових Дачких ратова били су, по њиховом окончању, у потпуности испуњени.

После Трајановог освајања Дачке државе дунавска обала од Виндобоне до Црног мора била је најјаче утврђена граница Царства, са девет легијских логора: Карнунтум, Виндoбон и Бригециј у Горњој Панонији, Аквиникум у Доњој Панонији, Сингидунум и Виминацијум у Горњој Мезији, Нове, Дуросторум и Троесмис у Доњој Мезији. Гигантска конструкција Трајановог моста, која је у време изградње требала јасно да укаже на неизбежан и незаустављив продор римске цивилизације у правцу централне Европе, у годинама које су следиле био је спона између две важне провинције Римског царства, обезбеђујући проток људи, сировина и готових производа, а тиме и брзу романизацију новоосноване провинције Дакије.

Најважнији писани извори о градњи моста - спис Аполодора из Дамаска и Коментари цара Трајана о дачким ратовима, нису сачувани. Поред фигуралних представа на Трајановом стубу у Риму и новцу кованом 105. године у част његове изградње, о мосту из античког времена постоје подаци у текстовима Диона Касија, Прокопија и песника Tsetses-а. На основу анализе ових постојећих извора долази се до бројних контрадикторних података у вези начина градње, горње конструкције моста и времена када је мост престао да буде у функцији.

А о судбини Трајановог моста, његовим истраживањима и заштити, читајте у неком од следећих бројева часописа Тајни зачин.

Освећење моста, детаљ са Трајановог стуба у Риму копија у Археолошком музеју у Кладову