УТИЦАЈ МИСТИКЕ У САВРЕМЕНОЈ ПСИХОТЕРАПЕУТСКОЈ МИСЛИ

У овом броју ћемо наставити чланак из првог броја часописа и видети до каквих психолошких последица може довести непознавање и немајсторирање духовних закона:

2. Непознавање мајсторирања духовних закона и последице које из тога произилазе (материјалне, психолошке, духовне)

2.1. Потреба за категоризацијом и њена цена

Да није било постављања граница, нити би се могла развијати индивидуална људска свест, нити би се могла развијати друштвена и научна свест. Да би се знање акумулирало и да би дошло до технолошког напретка у ери рационалне свести, границе су морале да буду постављене, ствари су морале да буду класификоване, пребројане, а научни закони морали да буду откривени. Човек је морао да открије границе да би рационална свест могла доћи до пуног изражаја. Закони дуалитета и Закони поларитета, манифестације су морали да буду активирани. Међутим, ово знање, моћ и контрола над природом имали су своју цену. Као што смо већ научили, граница је двосекли мач. Како расте постављање граница и моћ рационалне свести, ове нове и моћније границе нису доносиле само потенцијал за развијенију технологију, него и веће отуђење и цепање, класно раслојавање, радну експлоатацију, сукобе све већих размера, јер као што смо већ рекли: границе раздвајања пречесто постају и границе непријатељских територија.

Пошто је свака линија разграничења истовремено и борбена линија, јер људи нису свесни функционалности Закона дуалитета и поларитета, долазе и све неприлике. Што су границе чвршће, то су и сукоби већи, па да опет цитирам већ поменутог Кена Вилбера „Што више приањам за задовољство, то више ћу зазирати од бола. Што више тежим доброти, то ћу више бити опседнут злом. Што више тежим успеху, то ћу више страховати од неуспеха. Што чвршће приањам за живот, то страшније изгледа смрт. Што више нешто ценим, то више постајем опседнут његовим губитком“.

Човек створи одређену границу, настоји да је што више сматра стварном, а онда манипулише супротностима које су те границе створиле, сматрајући их нечим што је непомирљиво, отуђено, раздвојено, зло. И тако настојећи да се грчевито држи једног поларитета, не бира средства да би свој циљ остварио, идући све дубље и дубље у суноврат. Након само десетак генерација технолошког напретка, човеку је по први пут у историји, иронично говорећи, припала част да може да разори планету, укључујући и себе самог. Небо загађено гасовима и клима на глобалном нивоу промењена, океани и језера загађена са биљном и животињском вегетацијом која прети да крене у иреверзибилни ток пропадања, друштво у канџама криминала, корупције, изразитог социо-економског раслојавања, политичких и религиозних превирања, изразитог међуљудског отуђења, пораста психопатологије, уз сталне претње тероризмом и почетком ратног дешавања можда и на светском нивоу.

2.2. Категоризација и психолошки проблеми

И где је у свему томе савремени човек који има психолошке проблеме и тражи психотерапијску помоћ? Како се непознавање и немајсторирање поменутих Закона природе одражава на психолошке проблеме човека и како то дефинише савремена психотерапијска мисао? Овај проблем ћемо размотрити у неколико тачака. Има их далеко више, али ћемо због ограниченог простора размотрити три:

(1) Апсолутистички захтеви (у основи ирационалних уверења) и преференције (у основи рационалних уверења)

- Човек сматра да би живот био савршено пријатан само када би смо могли да избришемо негативне и нежељене полове парова супротности. Када би смо могли да избришемо бол, зло, смрт, патњу и да у свету постоји само доброта, живот и здравље, то би, сматрамо ми, био добар живот. И сам порив за напредовањем указује на незадовољство тренутним стањем ствари и што више човек тежи напретку, све јаче га тишти осећај незадовољства. У настојању да нагласимо позитивно и одстранимо негативно, заборавили смо да према Закону дуалности позитивно на материјалној равни можемо дефинисати само помоћу негативних појмова и обрнуто. Без ноћи не би могли да препознамо оно што је дан. Уништити негативно на материјалној и психолошкој равни, истовремено значи уништити могућност препознавања и уживања у позитивном. Такође, без динамичке интеракције поларитета, које су неминовности не може настати трећа тачка, манифестација. Истовремено, од малена дете осећа притисак цивилизацијских норми да се понаша на одређени начин и само ако се понаша на одређени начин и испуни прописана очекивања друштва биће довољно вољено и прихваћено. О томе је још половином двадесетог века писала позната психоаналитичарка Карен Хорнај, говорећи о такозваној „тиранији треба“.

Имајући све ово у виду, разумљиво је зашто човек од својих жеља, преференција које су логичне, реалне и корисне за њега, прави апсолутистичке захтеве, ирационална уверења, која су нелогична, нереална и некорисна за њега. Ово је кључна поставка когнитивно-бихејвиоралне парадигме у психотерапији, којом се и сам бавим. Зашто кажемо да је преференција логична, реална и корисна за човека, а апсолутистички захтев ирационалан у смислу да је некористан, нелогичан и нереалан. Да би нам ово било јасно, погледајмо три типична ирационална уверења у чијој основи стоје апсолутистички захтеви према себи, другима и свету и насупрот њима три одговарајућа рационална уверења у чијој основи су рационалне преференције:

а) „Ја морам бити вољен и прихваћен од стране свих мени битних људи и ако то није тако ја сам мање вредан“ вс „Ја бих јако волео да сам вољен и прихваћен од стране свих мени битних људи, али то није могуће и ако нисам од некога прихваћен то и сме да буде тако. У осталом, то не значи да сам ја мање вредна особа“.

У првом случају, постављање апсолутистичког захтева није логично, јер из наше жеље логички не следи аутоматски да нешто и мора да буде (не поседујемо чаробни штапић Хари Потера); није реално, јер ни један закон природе не каже да морамо да будемо вољени и прихваћени од стране свих нама битних људи, колико год ми то желели; а није ни корисно за нас. Зашто није корисно? Па према емпиријским и теоријским доказима когнитивно-бихејвиоралне терапије, овакво уверење ће нас водити ка бројним емоционалним и понашајним последицама.

У сфери емоционалних последица то су пре свега, док антиципирамо будућност тог догађаја – социјална анксиозност и страх поводом могућности да не будемо прихваћени, као и осећања стида, кривице и депресије уколико заиста од некога нисмо били прихвачени или смо само субјективно неком догађају приписали такво значење. У сфери понашајних последица, можемо да се повлачимо и избегавамо сваку могућност да будемо изложени могућности одбацивања, те на тај начин никада себи и не дамо шансу да се изложимо нашем страху. Исто тако, како каже народна пословица „У страху су велике очи“, можемо да будемо сумњичави, хиперосетљиви и помно пратимо сваки знак одбацивања, неприхватања, оговарања, неке радње „нама иза леђа“.

У случају наше преференције, ми бисмо наравно волели да будемо вољени и прихваћени и у разумној мери ћемо се својим позитивним настојањима трудити да тако буде, али и ако не буде, неће бити смак света за нас, а нама ће дати довољно простора да без избегавања или помног мотрења будемо опуштенији, флексибилнији, спонтанији.

б) „Ти мораш бити праведан и добар према мени и ако то није тако, ти си лош човек“ вс „Ја бих јако волео да ти будеш праведан и добар према мени, али то не мора да буде тако. И ако у неким ситуацијама ниси добар и праведан према мени, то не говори о томе да си лош човек, него само погрешиво људско биће, управо као што сам и ја то“.

Нелогичност и нереалност апослутистичког захтева је слична као у претходном случају, али хајде да и у овом примеру размотримо некорисност апсолутистичког захтева и корисност рационалне преференције.

Уколико поставим захтев да ти мораш бити праведан према мени и ако то ниси, закључим да си ти лош човек, сваки пут када се суочим са нечим што сматрам неправедним актом од стране тебе, ја ћу бити бесан и повређен. Бесан и повређен човек сматра да је жртва, огрнут својом самоправедношћу он прекида комуникацију, може да буде агресиван, одсеца контакте, није спреман да проблем реши на конструктиван начин.

Уколико имам преференцију, да бих желео да ти будеш праведан и добар према мени, али ти то не мораш увек бити, јер си погрешиво људско биће, исто као што сам и ја, могу да будем само „здраво љут“ и незадовољан твојим понашањем, а не тобом као целокупном личношћу, што ће ме мотивисати да на здрав и асертиван начин искажем своје незадовољство и потражим решење, без прекидања комуникације, агресивности, самоправедности.

ц) „Живот мора бити лак/занимљив/без превише тешкоћа и ако није такав он је мање вредан и није вредан живљења, а ја то не могу да поднесем“ вс „Ја бих волео да живот буде занимљив, лак или бар без превише тешкоћа и урадићу што је до мене да тако буде, али и ако не буде такав, то не значи да је мање вредан и да није вредан живљења. Живот има и своје лепе/лаке и своје ружне/тешке стране. Тешко је када је лоше, али ја то могу да поднесем“.

Уколико имамо апсолутистички захтев да живот мора да буде леп и лак, сваки пут када он то није, можемо упасти у депресију, бес и услед ниске фрустрационе толеранције активирати погрешне копинг механизме за превазилажење тешкоћа, те бити у позицији да минимизирамо целокупан живот због одређених тешкоћа.

Насупрот томе, ако имамо рационалну преференцију у основи рационалног уверења, бићемо свесни да живот има и лепих и нама ружних момената, имаћемо вишу фрустрациону толеранцију, функционалније копинг механизме, те бити отворенији да и привидно лоше стране искористимо за неки процес стицања искуства.

Из датих примера смо јасно могли видети да су ирационална уверења и апсолутистички захтеви управо негирања Закона дуалности и поларитета, да из снажне жеље да пригрлимо само позитивни поларитет, негирамо читаву реалност и гурамо себе у психопатолошке дисфункционалне обрасце мишљења, осећања и понашања. Насупрот томе, рационална уверења и преференције које стоје у њиховој основи, представљају признавање ових духовних закона и воде функционалним обрасцима мишљења, осећања и понашања.

(2) Неприхватање своје сенке и несвесног што води незрелим его одбрамбеним механизмима

На почетку излагања смо већ поменули да је трећа граница коју поставимо везано за нашу личност она која раздваја наше жељене (било да их сами сматрамо пожељнима или су интројектовани од стране околине) и наше нежељене квалитете, те тако направимо наш идеални селф/нашу персону/ маску, а све оне нежељене садржаје, које не желимо, „стрпамо под тепих“, у наше несвесно и направимо, да се изразимо термином Карла Густава Јунга, нашу сенку. У основи људске борбе је конфликт између тога ко смо и ко би смо желели да постанемо и снажно желећи да пригрлимо само једну страну медаље, слично као и код апослутистичких захтева о којима смо претходно говорили, ми порекнемо или игноришемо нашу дуалну природу. Порицање дуалне природе није само проблем када говоримо о пару дуалности „сенка/персона“, то је још већи проблем када говоримо о пару „материјални део/духовни део“, али о томе овде неће бити речи.

Ако живимо под претпоставком да смо само једно или друго, у оквиру ограниченог спектра људских квалитета, онда се морамо запитати зашто већина нас није у потпуности задовољна својим тренутним животом. Зашто упркос томе што имамо приступ извору мудрости и знања не успевамо да прикупимо довољно снаге и храбрости да констнатно делујемо у складу са нашим добрим намерама правећи само добре изборе? И зашто често настављамо да се понашамо на начине супротне нашем систему вредности и свему ономе за шта се боримо. Карл Густав Јунг и читава плејада психоаналитичара, дубинских аналитичара, неоаналитичара би се, мада можда користећи некада различите термине, сложила да се ради о снази нашег несвесног, наше сенке, нашег „тамнијег јаства“, нашег ја у сенци.

Научени смо да се плашимо сенке као дела живота и сенке као дела себе. Када би смо ухватили себе да имамо мрачне мисли или понашамо на начин на који сматрамо неприхватљив или имамо осећања која не желимо, сакривали би се у рупу наше сенке. Шта нас је на то нагонило? Осећање страха да без обзира на то колико снажно покушавали, никада нећемо бити у стању да побегнемо од овог дела себе, као и то да ће други људи када нас боље упознају, заправо и сами увидети колико смо ми као људска бића лоши, мање вредни, преваранти и сл.

Како изгледа „бежање у рупу наше Сенке“. Користећи бројне одбрамбене механизме, ми покушавамо да сакријемо и од других и од свесног дела себе те за нас нежељене садржаје. Ми негирамо, потискујемо, одсецамо делове себе, бежимо у различите облике дистанцираности (на енгл. „детацхмент“) сузбијајући осећања, затрпавајући се послом, злоупотребљавајући алкохол и психоактивне супстанце, бежећи у провод, бесомучно гледање ТВ-а, схоппинг, примењујемо рационализацију, интелектуализацију, реактивну формацију (понашамо се тотално супротно од онога како би заправо наша сенка желела).

Најгоре од свега, пројектујемо. Код одбрамбеног механизма пројекције, ми наш нежељени психички материјал пројектујемо ка спољашњем свету, у другима опажајући одређене особине, које имамо ми сами заправо, а не желимо и не смемо да их освестимо. И тако су око нас „многи који нам желе зло, који су љубоморни на нас, који су агресивни и претећи, лажно љубазни, а заправо са скривеним намерама“.

И овде опет долазимо до тога да порицање Закона дуалности и Поларитета води ка више бола, патње, жаљења и разочарења. Једино ако смо способни да схватимо међуигру поларитета и да користећи њихову динамичку снагу интеракције преузмемо одговорност и схватимо мудрост која је била сакривена испод површине нашег свесног ума, долазимо до тачке Ц нашег троугла, тачке манифестације у којој сенка неће моћи да задобије пуну контролу над нама, лишавајући нас нашег права да правимо свесне изборе. У тој тачки, тек ако прихватимо и интегришемо нашу сенку, а наше жељено ја/персону и нашу сенку схватимо тек као два неопходна поларитета у сталној динамичкој међуигри, ми ћемо бити слободни да се поптуно самоизразимо, говоримо сосптвену истину и живимо аутентични живот на свом идентитету, не повређујући ни себе ни друге. Само тако што ћемо прихватити и освестити своју двојност, ослободићемо себе понашања која нас могу повући на дно. О овоме предивно говори др Деби Форд, једна од психолога која се баве сенком па ћу је овде цитирати: „Свако од нас поседује године искуства и гаји искрену наду да можемо да осветлимо сенку једном за свагда. Јер уколико не рачунамо на моћ сенке и не прихватимо њену мудрост, то има потенцијал да опустоши наше животе и наш свет.

Када пропустимо да признамо своју рањивост и да препознамо своје лоше понашање, неизбежно ћемо саботирати себе у тренутку када се надјемо близу неког личног или професионалног пробоја. Тада сенак побеђује. Када одбијамо да прихватимо нашу истинску природу, сенка побеђује. Ако не извучемо на светло своје узвишено сопство од таме наших људских импулса, сенка побеђује. Док не прихватимо СВЕ оно што јесмо, сенка побеђује. Ако остане непризната, сенка ће нас осујетити у осећају целовитости, спречити нас да постигнемо наше жељене планове и оставити да водимо полуживот.

Ја верујем да је сенка један од највећих сдарова који нам стоји на располагању. Карл Јунг ју је назвао „спаринг партнер“, то је противник који истиче наше мане и изоштрава наше вештине. То је учитељ, тренер, водич, који нас подржава у откривању наше праве изузетности. Сенка није проблем који тражи да буде решен или непријатељ ког треба покорити, већ плодно тле које треба обрађивати. Када заријемо своје руке у богато земљиште, открићемо моћно семе људи који највише желимо да постанемо“.

(3) Механизам сплиттинга као последица немогучности интројектовања „доброг и лошег објекта“

Трећи проблем који проистиче из непрепознавања и немајсторирања ових духовних закона у сфери психичког живота јесте механизам сплитинга, као последица недовољно функционалне интеграције добрих и лоших објеката током одрастања. Према Теорији објектних односа психоаналитичарке Меланије Клајн, која се јако пуно користила, и данас користи у покушају схватања психопатологије везане за такозвану граничну организацију поремећаја лићности (на енг. „бордерлине персоналитy органисатион“), дете у току одрастања има задатак да интегрише поларитете у свој психички апарат.

У једном тренутку, мајка или неки други родитељ је ту уз дете и на увремењени и комплементаран адекватан начин испуњава дечје потребе. Дете се осећа сигурно и добро поред свог „позитивног објекта“. У другом тренутку родитељ је мождфа одсутан или уморан од посла, можда изгрди дете и можда није ту када је детету потребно. Дете се осећа на моменте несигурно, одбачено, бесно због свог „лошег објекта“. Важан развојни задатак према овој теорији, јесте да се у психички апарат детета интегрише слика доброг и лошег објекта у један објекат и да дете временом схвати да је некада критиковано са правом и да му родитељи и тим, за њега негативним понашањем, желе добро. И опет, шта је све ово него учење мајсторирања Закона дуалности и Закона поларитета/манифестације.

Међутим, уколико дете има генетички екстремно развијене црте вулнерабилности и анксиозности или уколико су варијације поларитета добар објекат/лош објекат толико велике да превазилазе дечје капацитете интеграције, у психичком апарату детета, касније и одраслог човека, „добар објекат“ и „лош објекат“ остају перманентно одвојени као два потпуно независна поларитета. То се односи како на себе, тако и на друге. И тако за овакву особу, други људи су „или прави пријатељи или најгора могућа бића“, он је у својој слици себе „или најбоља/највреднија особа или тотални губтник“, живот је „или предивно место или га не вреди живети“. Нестабилан идентитет (слика о себи), нестабилно расположење, читав спектар самопоражавајућих понашања и историја негативних односа са другима чине спектар симптома поремећаја личности граничне организације.

Сада када смо видели како настају границе које у људској свести стављају на снагу Законе дуалности и поларитета, те како непознавање и немајсторирање ових закона води бројним психичким проблемима, у последњем поглављу нашег предавања, у наредном броју часописа, осврнућемо се укратко на неке савремене психотерапијске интервенције из угла психодинамских и когнитивнобихејвиоралних терапија које су управо ништа друго него помоћ пацијенту/клијенту да освести ове законе и научи да их правилно мајсторира.